Zbog čega jedemo više nego što nam je potrebno? – II deo


Tera li nas trening da zapravo jedemo više i nagrađujemo sebe?

U prvom delu intervjua sa profesorom Brajanom Vansinkom otkrili smo kako je ljudima lako da se prejedu čak i u situacijama kada nisu gladni a hrana je neukusna, kao i koliko su u zabludi da su u stanju da kontrolišu ovaj poriv i koliko on zavisi od nekih spoljnih faktora na koje pojedinac ima uticaj, ali odlučuje da ih ignoriše. Takođe, videli smo kako određena hrana oko sebe ima „oreol zdravlja“ koji čini da potcenjujemo broj kalorija koji u sebi sadrži i nagrađujemo sebe većom količinom ili dodatnom hranom iako to ni po čemu ne zaslužujemo.

U drugom delu profesor Vansink se bavi time kako vežbanje utiče na količinu hrane koju jedemo, kao i zašto su inteligentniji ljudi skloniji prejedanju, kako ambalaža određuje to čime i koliko se hranimo, i koji su praktični saveti da svoje obroke smanjimo i jedemo tačno ono što nam je potrebno i u onoj meri u kojoj nam organizam to traži.

Tera li nas trening da zapravo jedemo više i nagrađujemo sebe?

Vežbanje

Kako vežbanje utiče na ono što jedemo?

Otkrili smo da vežbanje može imati obrnuti uticaj od očekivanog.

U jednom eksperimentu pokazali smo ljudima obične reklame za belu tehniku i tome slično pre obroka, ili smo im pokazali reklame za vežbanje. Ako su ljudi videli reklamu za vežbanje a uz to su bili fizički aktivni, reklame su dramatično smanjile količinu hrane koju su pojeli.

Mislimo da ih reklame podsećaju na to koliko moraju da vežbaju da bi potrošili određen broj kalorija. I to je veoma dramatičan podsetnik. Reklame imaju mnogo manji uticaj ukoliko ljudi nisu aktivni. Zato, ukoliko ste aktivan sportista, dobra je ideja da pre večere razmislite malo o sledećem treningu.

Da li sam trening ima neki uticaj?

Da. Svakog juna organizujemo kamp za svakoga u zemlji ko je učestvovao u nekom od naših istraživanja. Na jednom od njih rekli smo:

„Završili smo za danas ali večera nije još uvek gotova tako da ćemo se prošetati jednu milju oko jezera Beebe.“ Studenti koji su određivali tempo šetnje rekli su im da je u pitanju ili oblik vežbe ili uživanje u prirodi.

Za vreme šetnje kao oblika vežbe, studenti bi rekli: „Prešli smo četvrtinu puta“, ili „Prešli smo pola, držite puls visokim.“ Za vreme šetnje kroz prirodu rekli bi: „Ovo je kameni most koji je izgrađen 1922.“, ili „Pogledajte, eno ostrva na kojem žive tri vrste ptica.“ A u oba slučaja u pitanju je bila ista dužina i tempo šetnje.

Kada su se vratili data im je večera i pojeli su više kalorija ukoliko su verovali da su bili na vežbi. A najveći deo porasta je došao od dezerta. Grupa koja je „vežbala“ procenila je da je potrošila više kalorija i na kraju su i uneli više kalorija.

Zaključili su da zaslužuju nagradu?

Upravo tako.

Da li je inteligentnijim ljudima lakše da sebe obmanu?

Zamka inteligencije

Čini se da ljudi uvek pronađu razlog da jedu više.

Da. Pogotovo inteligentni ljudi, oni mogu da nađu racionalizaciju za sve u šta žele da veruju. To nazivamo zamkom inteligencije.

A sa hranom, u pitanju je tiranija trenutka. Moguće da je isto sa zavisnicima od droge. Ljudi kažu: „Pa, trebalo je da prestanem da uzimam heroin ili cigarete danas, ali danas je bilo stvarno teško“, ili „Danas je dan za slavlje“, ili „Petak je“, ili štagod. Uvek možemo da smislimo zašto je današnji dan poseban kako ne bismo morali da radimo nešto.

A reklame nas uče da slavimo trenutak ili nam sugerišu „danas zaslužujete pauzu“.

Kada sam bio na koledžu reklama je poručivala – Vikendi su stvoreni za Michelob (vrsta piva, prim. ured.). I vikendom bismo trošili dodatnih 25 centi na Michelob jer, dođavola, zaslužili smo to.

Dakle visoko obrazovani ljudi veruju da ne jedu nepromišljeno?

Tako je. Mnogi veruju da informisana, inteligentna osoba nikada ne bi mogla da bude prevarena ovim signalima. Kada sam govorio na Medicinskom Institutu Nacionalne Akademije za Nauku pre nekog vremena dobio sam upravo to pitanje.

„Očigledno, jednom kada kažete informisanoj, inteligentnoj osobi o ovome – problem rešen“, rekli su. „Dakle globalno obrazovanje je rešenje.“ Naravno, ukoliko imaš 17 godina koledža iza sebe mislićeš da je obrazovanje odgovor na sve.

Ali ne funkcioniše?

Ne. Sproveli smo istraživanje nad 60 izuzetno motivisanih, inteligentnih studenata završnih godina fakulteta. Čitavih 90 minuta na jednom času govorio sam im: „Ako vam dam veliku posudu sa grickalicama poješćete mnogo više nego ako vam dam nešto manju posudu.“

I čitavih 90 minuta pokazivao sam im ilustracije, i predavanja, i snimke, i podelio ih u grupe da im pokažem kako mogu da se bore protiv toga. A onda su otišli kući na raspust za vreme praznika.

Kada su se vratili pozvao sam ih na finale američkog fudbala u sportski bar. Uvođeni su nasumično u jednu od dve sobe koje su bile identične osim u tome da je jedna imala ogromne posude sa grickalicama a druga posude koje su bile nešto manje.

I mogli su da uzmu koliko god su želeli?

Tako je. I otkrili smo da prosečna osoba koja se samoposlužuje iz velike posude pojede oko 53% više hrane, iako je šest nedelja ranije prošla kroz 90 minuta predavanja sa demonstracijama i snimcima i smišljanjem strategija kako joj se to  ne bi dogodilo.

I u pitanju je bila ista vrsta hrane iz istih narandžastih posuda kao u snimcima. Iste posude!

Kasnije, pitali smo ljude da li misle da su uzeli više iz velikih posuda. Odgovorili su odrično. I svako je imao opravdanje tipa – Uzeo sam više jer nisam doručkovao u utorak.

To istraživanje, koje je objavljeno u Žurnalu Američke Medicinske Asocijacije, pokazalo je da obrazovanje verovatno nije rešenje.

Da li neke osobe misle da su imune?

Da. Ono što čini ovo toliko teškim je da ljudi samouvereno misle: „Sada kada znam za to, ne može da ima uticaj na mene.“

Ali otkrili smo da su čak i profesionalni barmeni pod uticajem. Kada smo im pokazali da sipaju više u kratke široke čaše nego u duge uske iste zapremine, i dalje su to radili samo 45 sekundi kasnije.

Pod uticajem su i neverovatno pametni i motivisani studenti koje smo umarali 90 minuta ovim konceptom. Šest nedelja kasnije pojeli su 140 kalorija više ukoliko su dobili velike posude.

Objašnjavao sam na sastanku Američke Asocijacije za Dijabetes kako ova vrsta predubeđenja utiče na ljude. A zatim sam nad njima sproveo eksperiment i pokazao da su pod uticajem kao i tipična osoba koju smo zaustavili u tržnom centru.

Šta je prevarilo barmene?

Oblik čaše. Tražili smo od njih da sipaju piće u čaše od 3 dl koje su bile ili kratke i široke ili duge i uske. Iako tipičan barmen ima više od šest godina iskustva, u proseku su sipali 20% više u kratke široke čaše.

Ljudsko samopouzdanje je jednostavno neverovatno. I otkrili smo da što su pametniji, više se prevare jer veruju da su pametniji od posude.

Dakle, ne možete učiniti sebe manje nepromišljenim?

Cela ova ideja da možete sprečiti nepromišljeno prejedanje pomoću snage uma je velika zabluda. Kada govorim o nepromišljenom prejedanju, neki ljudi pogrešno zaključuju: „Dakle tajna rešavanja nepromišljenog prejedanja je promišljena ishrana.“

Ne, ne ako ste 95% populacije. Pojesti pola zrna graška i pitati se „Da li sam pun?“ može funkcionisati kod nekih ljudi. I znam da brojanje kalorija i određivanje porcija pre obroka funkcioniše kod drugih.

Ali za većinu, naši životi su previše haotični da bismo se tome prilagodili. Imamo decu koja vrište i trče oko stola, listu stvari koje moraju da se obave pre večere sa 40 stavki, razmišljamo kako su stvari prošle na poslu, kako nisu prošle onako kako smo zamišljali…

Prekidaju nas telefonski pozivi, email-ovi, poruke…

Tačno. Tako da za obične ljude rešenje nije promišljena ishrana. Već to da prilagodimo okruženje, bilo kod kuće ili na poslu, kako bismo manje nepromišljeno jeli umesto da nastavimo da se prežderavamo.

Pakovanja slatkiša od 100 kalorija - način da lakše kontrolišemo unete kalorije

Šta funkcioniše?

Koje promene bismo mogli da napravimo?

Dobra vest je da za svaki spoljašnji faktor koji utiče na ljude u našim studijama, možete rešiti problem tako što činite suprotno. Ako prelazak sa tanjira obima 25 cm na tanjir obima 30 cm uzrokuje da jedete 22% više, koristite tanjir od 25 cm ili manji.

Koristite manje posude. Ne oslanjajte se na snagu volje ili na obrazovanje. Nemojte govoriti: „Sada znam da je tri puta veća šansa da pojedem prvo što vidim u ormanu nego peto… ali neću dozvoliti da to utiče na mene.“ Apsolutno hoće!

Rešenje je da prva stvar koju vidite – stvar u prvom planu – bude zdravija od nekog specijaliteta pored.

Ljudi jedu hranu koja je na stolu mnogo češće nego onu koja nije, zato jednostavno stavite salatu i povrće na sto. Ostavite sve ostalo na šporetu ili u kuhinji.

Šta još mogu ljudi uraditi kod kuće?

Pakovati stvari u manje kontejnere. Ako želite da kupujete na veliko, to je pametno. Ali kada kupujete na veliko, jedete na veliko, zato morate da prepakujete stvari u manje posude ili kontejnere. Onda ćete jesti samo količinu koju ste odvojili.

Da li su male razlike u kalorijama mnogo bitne?

Kada ih sve spojite, nisu zbirne, ali efekat je i dalje pozitivan. Recimo da zbog manjeg tanjira jedete 22% manje, zbog manje kašike za posluživanje jedete 14% manje, a zbog manje posude za posluživanje jedete 50% manje. Ako uradite sve to nećete jesti 86% manje jer biste umrli od gladi. Biće negde između. Ali sve u svemu ješćete manje.

Pakovanja hrane

Da li ljudi jedu manje iz pakovanja od 100 kalorija?

Radili smo istraživanje toga 1996., pre nego što su se pojavila na tržištu. Dali smo ljudima slatkiš koji je bio ili jedna porcija od 440 kalorija ili četiri porcije od po 110 kalorija.

Otkrili smo da je oko 70% ljudi jelo manje ako bismo podelili slatkiš na mini-pakovanja manje veličine. I polovina njih je izjavila da bi bili spremni da plate u proseku 15% više po unci (mera za težinu – 28 grama, prim. ured.) za nešto zbog čega bi jeli manje.

I tako sam pozvao sve veće proizvođače slatkiša – M&M/Mars, Nabisco, Kellog i Kraft – i rekao im: „Imamo sjajan način da zaradite mnogo novca i pomognete ljudima da jedu manje.“

Predstavio sam im istraživanje i njihovi savetnici su rekli da je zanimljivo ali nisu mogli da shvate zašto bi ljudi platili višu cenu za nešto što bi im pomoglo sa samokontrolom. Oko dve godine kasnije pakovanja od 100 kalorija su se pojavila. Ali bilo je teško ubediti kompanije prehrambene industrije u početku jer nisu mogle da napuste ideju da bi ljudi želeli da plate više iz nekog drugog razloga osim za više hrane.

Da li pakovanja od 100 kalorija prolaze kod svakoga?

Gojazni ljudi bolje reaguju na njih. Mislim da je to iz razloga što su navikli da jedu veće količine hrane bez razmišljanja o tome, i odjednom su prinuđeni da to učine.

Sa druge strane, mršava osoba može jesti manje i biti manje sklona prejedanju. Kod oko 30% ljudi mini-pakovanja nisu imala nikakav efekat ili su zbog njih jeli više. Ako obično pojedete 250 kalorija M&M-a, a ima samo 200 u dva mini-pakovanja, pomislite: „Pojeo bih još malo“, i tako otvorite treće pakovanje i ono nestane.

Držite zdravu hranu na vidnom i osvetljenom mestu

Školski ručak

Šta ste uradili sa školskim ručkovima?

Biro Zdravlja države Njujork nas je pozvao da nam saopšti da veliki broj škola nudi dotacije od $3.000 ili $4.000 kako bi se prodaja voća poboljšala za 5%. Pitali su: „Koliko moramo smanjiti cenu voća kako bismo povećali prodaju?“

Rekao sam: „Mislim da biste mogli da date voće besplatno i ljudi ga opet ne bi jeli 5% više. Zašto ne bih došao tamo sa mojim timom na nekoliko dana i smislićemo nešto?“

Otkrili smo da sve ove škole služe voće u nekim nerđajućim čeličnim kontejnerima, ispod pregrade za zaštitu od kijanja, u mračnim delovima linije za hranu.

Zvuči neprivlačno.

I tako smo rekli: „Zašto ne kupite jeftinu, šarenu činiju ili nađete jednu u svom podrumu i ne stavite hranu u dobro osvetljeni deo linije?“

Kada su to uradili prodaja voća je u startu skočila za 187%. U toku semestra se spustila do tačke da su prodavali 104% više voća nego na početku godine. A cena posuda se kretala između $15 i $30, tako da im je preostalo još mnogo novca.

Ukoliko je hrana vidljiva to pravi razliku?

Da. Kod odraslih smo otkrili da pokrivanje prozora na frižideru sa sladoledom običnim papirom smanjuje njegovu prodaju za 30%. Dobra stvar je da osoba koja ga jede dva-tri puta nedeljno i dalje može da ga nađe. Ostali neće razmišljati o sladoledu ukoliko ga ne vide.

I ljudi mogu isto to uraditi kod kuće?

Naravno. Zašto ne biste stavili činiju s voćem na vidno mesto? Stavite voće na sto umesto u frižider. Ljudi kažu: „To je u redu jer imam samokontrolu.“ Zašto ne biste dozvolili svojoj samokontroli da se malo odmori?

Kraj drugog dela

Preuzeto iz intervjua profesora Brajana Vansinka časopisu Nutrition Action Healthletter

Prethodno Zbog čega jedemo više nego što nam je potrebno? - I deo
Sledeće Great Ethiopian Run - 10 kilometara u zemlji koja živi za trčanje