Zbog čega jedemo više nego što nam je potrebno? – I deo


Veličina porcije u mnogome određuje koliko ćemo jesti za vreme obroka

Većina rekreativaca koja počne da se bavi nekim oblikom fizičke aktivnosti radi to, makar delimično, kako bi izgubila višak kilograma i izgledala i osećala se bolje. Ali dok trening dovodi do povećanja mišićne mase i veće potrošnje kalorija, ipak je nezamisliv bilo kakav napredak na ovom planu bez određene vrste dijete ili promene u ishrani. Pa ipak, i pored svega toga, smanjiti dnevni unos kalorija čini se jako teškim. Potreba da se nešto unese u organizam ponekad je tolika da sami sebe iznenadimo količinom hrane koju pojedemo a koja je, to smo u stanju čak i sami sebi da priznamo, apsolutno nepotrebna.

Ali koliko je ta potreba naša krivica, a koliko smo zapravo robovi određenih spoljašnjih faktora, nad kojima nemamo veliku kontrolu osim što smo svesni njihovog uticaja? Ili, još gore, imamo kontrolu nad njima ali računamo da je svest o njihovom uticaju sasvim dovoljna da promenimo svoje ponašanje. Za profesora Brajana Vansinka sa univerziteta Kornel odgovor je jednostavan – „Nemojte govoriti, ‘Sada kada znam neće se dogoditi’ – dogodiće se. Lakše je promeniti svoje okruženje nego svoju nameru“. Ovaj fascinantan intervju u kojem je pokušao da dâ odgovor na neka od najintrigantnijih pitanja koja se tiču količine hrane koju jedemo, njenog izbora i razloga za to mogao bi mnogima da otvori oči i pomogne im da pronađu jednostavne načine kako da promene svoje navike i počnu da se hrane zdravije i umerenije.

Koji su spoljašnji faktori koji utiču na prejedanje i kako da ih kontrolišemo?

Spoljašnji znaci

Zašto se ljudi prejedaju?

Trebalo bi da budemo naštelovani da znamo koliko da jedemo kako bismo se osetili punim. Jedemo tri puta dnevno svakoga dana čitavog života.

Pa ipak, kada pitamo ljude: „Kada ste poslednji put pojeli toliko da zažalite zbog toga?“, skoro svako je mogao da se seti situacije. Zatim smo ih pitali: „Zašto ste jeli toliko?“

Ono što smo otkrili je da je oko 12% reklo: „Prejeo sam se zbog nečeg emocionalnog“, ili „Imao sam užasan dan“, ili „Bio sam neraspoložen“, ili „Bilo mi je dosadno“. Oko 51% je reklo da su se prejeli jer su bili jako gladni, a 37% je reklo da su se prejeli jer je hrana bila spektakularna.

Zbog toga smo se zapitali – šta bi se desilo ukoliko osoba nije gladna a hrana je užasna. Tako je nastao test sa ustajalim kokicama.

Šta ste testirali?

Dali smo ljudima kokice koje su bile ili sveže ili stare pet dana. Ustajale kokice su čuvane u laboratoriji, u kontrolisanim uslovima. Na skali od 1 do 10 ljudi su ih ocenili sa 3. Imale su ukus kao stiropor.

I dali ste posetiocima bioskopa ili srednje ili velike kese?

Da. Dali smo ih ljudima koji su jeli dvadesetak minuta pre dolaska u bioskop. Dakle dali smo im lošu hranu kada nisu bili gladni i opet su pojeli 34% više iz velike kese. A ako su kokice bile sveže pojeli su 45% više iz velike kese.

Kada su izašli pitali smo ih: „Pojeli ste 34% više. Da li mislite da je veličina kese imala uticaj na to?“ I svi do jednog su rekli: „Ne, kako bi mogla da ima?“

Da li su velike porcije jedini uticaj na to koliko jedemo?

Ne. Veoma jednostavne stvari imaju neverovatan uticaj ne samo na to koliko već i koliko često jedemo.

Proučavali smo sekretarice koje su dobile nagradu jer su dobro radile te godine. Rekli smo im: „Čestitamo. Daćemo vam slatkiša koliko možete da pojedete za ceo mesec!“

I tako, stavili smo slatkiše ili na njihove stolove ili dva metra daleko u prozirne ili neprozirne posude i dopunjavali ih svakoga dana. Otkrili smo da tipična sekretarica tipičnog dana pojede oko devet čokoladnih slatkiša (Hershey’s Kisses) – što je oko 225 kalorija – ukoliko joj stoje na stolu.

Ali ukoliko ih pomerimo dva metra od njih, jele su samo četiri slatkiša – ili oko 125 kalorija dnevno. U toku godine to bi značilo 5-5,5 dodatnih kilograma koje bi dobile samo zbog toga što su im slatkiši na stolu umesto dva metra dalje.

Pitali smo sekretarice da li je dva metra predaleko da do njih dođu, ali rekle su: „Ne, ali ta dva metra dala su mi vremena da se zapitam ‘Da li sam zaista toliko gladna?'“ I u pola slučajeva odgovor je bio negativan.

Videti slatkiše je takođe pravilo razliku. Sekretarice koje su dobile prozirnu posudu u proseku su uzimale dva slatkiša više dnevno u odnosu na one čija je bila neprozirna.

Šta još utiče na ljude?

Imena. Pre određenog vremena neko ko je upravljao zdravom kafeterijom pozvao nas je i rekao: „Niko se ne hrani u našoj kafeteriji. Šta da radimo?“ I jednostavno smo promenili ime hrane koju su služili.

Umesto Italijanska Pasta, nazvali smo je Sočna Toskanska Pasta. Ili umesto Čokoladni Kolač, nazvali smo ga Belgijski Crnošumski Kolač, iako Crna šuma i nije u Belgiji. Jednom kada smo dodali deskriptivna imena prodaja je skočila za 27%. I nije u pitanju samo ta hrana. Ljudi su ocenili restoran boljim a kuvara sposobnijim.

Ukoliko verujete da će nešto biti ukusno, tražite osobine koje to potvrđuju. Ako verujete da je mleko pokvareno, pijete ga tražeći potvrdu toga.

Ovo se posebno odnosi na vino. Ukoliko kupite jeftino vino očekujete da će biti užasno.

* * *

Veličina porcije u mnogome određuje koliko ćemo jesti za vreme obroka

Neki saveti za kuvanje kod kuće?

Moć očekivanja je nemerljiva. Radili smo istraživanje u kojem smo dali ljudima jako dobar kolač na salveti, papirnom tanjiru ili veoma lepom porcelanu. I pitali smo ih šta misle o kolaču.

Ako su ga pojeli sa salvete rekli bi: „Ovo je stvarno dobro.“ Sa papirnog tanjira rekli bi: „Ovo je stvarno, stvarno dobro.“ A ako su ga pojeli sa porcelanskog rekli bi: „Ovo je najbolji kolač koji sam pojeo u celom životu.“ I cena koju su bili spremni da plate za njega se utrostručila.

I zato kada mi dolaze ljudi na večeru, ukoliko izvadim dobar porcelan, i stavim lep stolnjak, i upalim sveće, misliće da je večera mnogo ukusnija a ja mnogo bolji kuvar nego ako to ne uradim.

Ukoliko ostavimo hranu na stolu, da li ljudi jedu više?

Muškarci jedu oko 29% više ako ostavite posudu za serviranje na stolu umesto u kuhinji. Žene jedu oko 10% više u istoj situaciji.

Glavni razlog je to što muškarci jedu mnogo brže. Oni završe obrok a zatim nestrpljivo gledaju dok ostatak porodice jede svoju hranu. Zbog toga muškarci često uzimaju dodatak. Žene obično jedu sporije i nemaju običaj da uzimaju dodatak.

Zar niste takođe bili u stanju da utičete na to koliko brzo ljudi jedu?

Da. Dali smo ljudima da jedu preko puta nekoga za koga su mislili da je bio deo istog istraživanja. Ono što nisu znali je da je druga osoba istraživač koji je dobio instrukciju da jede 50% sporije ili 50% brže od tipične osobe. Zvali smo tu brzinu „viljuškama po minutu“.

Otkrili smo da ukoliko uparimo nekoga sa nekim ko jede brže, unosi mnogo više kalorija u sebe nego ako jede sam. A kada je uparen sa nekim ko jede sporije, jeo bi manje kalorija. To je efekat mimikrije.

I toga smo nesvesni?

Da. Uradili smo još jedno istraživanje za koje smo vodili ljude na besplatan švedski sto. Otkrili smo da ako žena prati drugu ženu, ona iza uzeće u proseku porciju koja je približno ista onoj od žene ispred.

Sada, ukoliko je žena pratila muškarca, osoba ispred imala je manje uticaja. Kako možete da se merite sa tipom od 110 kilograma koji nosi kačket naopako? Za muškarce osoba ispred nije imala uticaja. Muškarci su jednostavno punili svoje tanjire.

Da li je bitno kako žena ispred izgleda?

Ne. Stavili smo osobu ispred u debelo odelo kako bi izgledala gojazno. Pomislili biste: „Ako pratite nekoga ko je stvarno težak i uzima dosta hrane, verovatno ćete uzeti manje jer vidite posledice prejedanja.“

Ne. Ako je osoba ispred u redu stvarno teška, ona iza uzima više. Ljudi čini se da misle: „Ja nisam toliko težak i zato mogu da priuštim da uzmem dosta hrane.“ Ista stvar se dešava ukoliko je osoba koja poslužuje hranu u debelom odelu. Takođe smo menjali privlačnost osobe koja servira ali to nije imalo nikakvog uticaja.

Mogu li ljudi da osete kada su puni?

Većina ljudi kaže: „Ok, sve ove sitne stvari oko mene utiču na mene malo. Ali znam kada sam pun. Znam kada da stanem.“ Zato smo se zapitali – šta se dešava ako vam se tanjir nikada ne isprazni? Da li biste jeli kao porodični ljubimac dok ne povratite? Tako smo kupili samodopunjujuće činije.

Ljudi nisu mogli da vide da se činije dopunjuju dok jedu?

Tako je. I oni koji su neznajući jeli iz takvih posuda pojeli su 73% više supe od ostalih. Kada smo ih pitali da li su puni, nisu ocenili da su puniji od ostatka grupe. Pitali bi: „Kako mogu biti pun? Ostalo mi je pola činije supe.“

Oslanjali su se na spoljašnje znake?

Da. Ideja je da brojite očima, ne stomakom. Radili smo slično istraživanje u Atlanti. Doveli smo ljude u „pojedi koliko možeš“ restoran pilećih krilaca.

Nasumično smo ih postavljali za stolove sa kojih su kosti od pojedenih porcija odnošene ili su ostavljane da se gomilaju kako bi videli koliko su pojeli.

Otkrili smo da ukoliko su kosti odnošene ljudi su jeli oko 28% više. Kada nema više kostiju ne postoji ni vizuelni dokaz da su uopšte bile tamo.

I ljudi su nastavili da jedu?

Da. I na izlasku iz restorana dali smo im priliku da besplatno probaju kolač od 450 kalorija. Samo 15% ljudi koji su videli koliko kostiju su pojeli uzelo je ogroman kolač.

Druga grupa ne samo da je pojela više krilaca već je i oko 85% njih uzelo kolač. A od njih dve trećine je počelo da ga jede pre nego što je uopšte i stiglo do kola.

Ljudi potcenjuju kalorijsku vrednost neke hrane ukoliko je okružena "oreolom zdravlja"

Oreol zdravlja

Kako ste otkrili da neka hrana ima oreol zdravlja?

Radili smo četiri eksperimenta sa dramatičnim rezultatima. Počelo je Subway studijom (Subway je lanac restorana brze hrane u SAD koji prodaje sendviče, a postao je širom sveta poznat kada je u reklamnoj kampanji počeo da koristi Džereda – čoveka koji se hranio isključivo hranom iz njihovih restorana pritom uspevši da izgubi ogroman broj kilograma, prim. ured.). Vidite reklame sa Džeredom koje kažu: „Pogledajte koliko sam kilograma izgubio.“ Idem u Subway dosta redovno i vidim ljude koji traže duplu porciju sira i majonez i slične stvari. Kada ih pitam zašto jedu u Subway-u, kažu mi: „Pazim šta jedem i ovo je zdravo mesto za ishranu.“

To je dovelo do toga da se zapitamo ko se prejeda više – neko ko jede u Subway-u ili neko ko jede u mestu kao što je McDonald’s – pogotovo ako definišemo prejedanje kao uzimanje više kalorija nego što mislimo. I tako smo uradili brojne studije.

Jedna je podrazumevala zaustavljanje ljudi koji su pojeli obrok u McDonald’s-u ili Subway-u tržnom centru. Otkrili smo da je prosečna osoba koja je pojela obrok u McDonald’s-u unela oko 1.090 kalorija, ali mislila je da je unela 880 kalorija, što nije loša pretpostavka.

Sa druge strane ljudi koji su napuštali Subway verovali su da su pojeli oko 495 kalorija, a zapravo su u proseku uzimali 680 kalorija.

Dakle oni koji su jeli u McDonald’s-u su potcenili unete kalorije za 19%, a oni u Subway-u su ih potcenili za 27%?

Tako je. Zbog Subway-ovog oreola zdravlja potcenili su broj kalorija u sendviču, nisu računali dodatni sir ili majonez i to je dovelo do toga da pomisle da je hrana zdravija. Oni koji su se hranili u Subway-u su mislili da su vrliji, a nisu to bili.

Koja još hrana ima oreol?

Oreol zdravlja utiče na mnoge naše odluke koje se tiču hrane. Upravo sam imao odbranu disertacije studenta koji je otkrio da ukoliko je ljudima data hrana sa rečju „organsko“ u nazivu, procenili su da ima 15-20% manje kalorija nego u slučaju kada nema tu reč.

U drugoj studiji dali smo ljudima italijanski sendvič i meni koji pokazuje da je ili iz „Džimove srdačne prodavnice sendviča“, ili iz „Dobra karma zdrave hrane“. Ukoliko su mislili da je iz Dobre karme, procenili su da ima 24% manje kalorija nego ako su mislili da je iz Džimove prodavnice.

Šta je šteta u tome što ljudi potcenjuju?

Ako su mislili da je sendvič iz Dobre karme, veća je bila šansa da naruče pomfrit, visoko-kalorijski sok i dezert sa obrokom. A sam sendvič je imao 660 kalorija. Tako da postoje stvarne opasnosti oreola zdravlja. Nije samo to da potcenjujete kalorije. Sledeći korak je da nagradite sebe jedući još više.

Šta još stvara oreol?

Sproveli smo još jednu studiju. Pozvali smo ljude da pogledaju film i nakon toga ponudili im neke grickalice. Nazvali smo nisko-kalorični miks nisko-kaloričnim ili regularnim. Isto smo uradili sa običnim bombonicama (M&M’s).

Otkrili smo da ukoliko date ljudima hranu za koju misle da je nisko-kalorična pojedu 21-46% više kalorija, čak i ukoliko ocene hranu kao lošijeg ukusa ili ako je u pitanju ista hrana kao i u „regularnoj“ verziji.

Zašto?

Jedan razlog je da ljudi procenjuju da hrana ima manje kalorija nego što je to slučaj. Drugi je da veruju da pošto jedu nešto što nije dobro kao „prava stvar“, zaslužuju nešto više. U našim istraživanjima prosečna osoba veruje da nisko-kalorična verzija grickalica ima za 40% manje kalorija. Ljudi misle da su mnogo vrli pa se prejedaju. U stvarnosti, otkrili smo da grickalice koje su označene kao nisko-kalorične imaju u proseku samo 11% manje kalorija od običnih verzija.

Da li hrana označena kao nisko-kalorična ima oreol?

Da, ali ukoliko naziv kaže da je nisko-kalorična, ima zaista manje kalorija tako da možete jesti više.

* * *

Kraj prvog dela

Preuzeto iz intervjua profesora Brajana Vansinka časopisu Nutrition Action Healthletter

Prethodno Kako izgleda ranac za trčanje?
Sledeće Zbog čega jedemo više nego što nam je potrebno? - II deo