Zašto trčanje kroz šumu deluje teže nego na otvorenom putu?


Trčanje noću daje percepciju veće brzine jer smo ograničeni lampom koju nosimo

U naučnom časopisu Journal of Sport & Exercise Physiology izašla je zanimljiva studija koja je donekle u stanju da objasni na koji način dolazi do povišenog osećaja napora prilikom trčanja u određenim uslovima, iako se realni pokazatelji bitno ne razlikuju.

Trčanje noću daje percepciju veće brzine jer smo ograničeni lampom koju nosimo

Naučnici sa univerziteta Essex iz Velike Britanije dali su zadatak dobrovoljcima da u periodu od nekoliko dana odrade četiri intenzivna treninga na kućnom biciklu u kontrolisanim uslovima, tako da svaki put pokušaju da ostvare istu brzinu i uloženu snagu. Kako bi im iskustvo vožnje bilo potpunije, to su radili ispred projekcije otvorenog puta i na taj način su imali vizuelni doživljaj kao da se zaista kreću na njemu.

Međutim, ono što učesnici u eksperimentu nisu znali je to da nije svaki put bila u pitanju ista projekcija. Kako bi izmerili na koji način percepcija ostvarene brzine utiče na subjektivni osećaj napora, naučnici su u jednom slučaju ubrzali video za 15%, a u drugom ga usporili za istu tu vrednost. Subjekti su, dakle, i dalje vozili bicikle istom brzinom, samo im je vizuelni doživljaj bio donekle izmenjen.

Kao što je pretpostavljeno, u situaciji kada je video koji su gledali bio usporen, subjektivni osećaj napora kod biciklista bio je manji nego kada je video išao normalnom brzinom ili je bio ubrzan. Drugim rečima, bez obzira na realnu brzinu koja je ostvarena, izmenjena percepcija te brzine učinila je da test izgleda lakše ili teže nego inače.

Ovde je bitno da se upoznamo sa još jednim terminom, a to je „optički tok“. Optički tok je vizuelna senzacija kretanja kroz okruženje, odnosno na koji način percipiramo okolinu dok kroz nju prolazimo.

Na koji način i kojom brzinom se telo kreće kroz prostor ono zaključuje na osnovu referentnih objekata. Ukoliko je u pitanju otvoren vidik, reperi nam mogu biti planine u pozadini, predmeti koji se nalaze daleko od nas i slično. Međutim, kada se krećemo kroz okolinu u kojoj nam je vidik ograničen na nekoliko desetina ili čak na jednocifren broj metara, onda smo prinuđeni da se određujemo po mnogo bližim objektima.

Karakteristika takvih objekata je da, naravno, mnogo brže prođemo pored njih nego kada ih vidimo ranije, stotinama metara u daljini. Na taj način menja se percepcija optičkog toka, i stičemo utisak da se krećemo brže nego što je to inače slučaj. Ukoliko trčite kroz šumu, vijugavim putem pored velikog broja stabala, ili kroz urbano naselje, uskim ulicama između visokih zgrada, ili čak na otvorenom noću, kada ste ograničeni na to koliko daleko vaša lampa može da dobaci, objekti će (čini vam se) prolaziti mnogo brže pored vas nego što je to inače slučaj. A kao što smo mogli da vidimo iz eksperimenta, na taj način će i sam trening izgledati teže nego inače.

Zato kada se vratite sa neke trail staze i pitate se kako je moguće da ste prešli mnogo manju kilometražu nego što ste zaključili na osnovu svoje brzine, imajte u vidu da ona verovatno nije bila ista kao na otvorenom putu, iako vam se po uloženom naporu zaista tako činilo.

Prethodno 3 fartlek treninga za zanimljivije trčanje
Sledeće Anna Frost: Sposobnost da voliš trčanje