Zašto je dobro trenirati na kraju dana?


Trčanje na kraju dana

Postoje brojni tekstovi najrazličitijih autora, od profesionalnih trenera do sportskih lekara koji se bave pitanjem koje doba dana je najbolje za trening? Neki od faktora koji se pominju su da li nam je telo u stanju dovoljne budnosti kako bi nam trening bio optimalan (biološki faktori, pristalice večernjeg treninga), ili imamo li dovoljnu snagu volje da dozvolimo sebi da propustimo trening čim ustanemo (motivacioni faktori, pristalice jutarnjeg treninga), ali slučajno ili namerno, zaboravlja se još jedan bitan faktor koji nam na duge staze može biti i najvažniji – to koliko nas trening čini srećnim.

Trčanje na kraju dana

Daniel Kahneman, psiholog i dobitnik Nobelove nagrade za svoj rad na polju bihejviorističke ekonomije, došao je do zaključka da način na koji se naš mozak seća događaja iz prošlosti nije idealan, već se može svesti na dva elementa – emotivni vrhunac (bio on dobar ili loš), i način na koji je događaj završen. Zamislimo inače perfektno letovanje koje je obeležila neka povreda zbog koje niste bili u stanju da u potpunosti uživate u nekoliko poslednjih dana na moru, i koje se završilo mrcvarenjem u povratku, dugim čekanjem na granici, kvarom autobusa, lošim vremenom i slično. Ta dva događaja, kada se u budućnosti budete prisećali kako ste se proveli, u stanju su da u potpunosti zasene prelepu prirodu, divan hotel, ljubazno osoblje, uživanje u stranoj kulturi, čak i vreme provedeno u društvu osoba koje su vam drage.

Obrnuto, ukoliko ste na putovanju upoznali voljenu osobu i u njenom društvu proveli povratak kući, to će biti dovoljno da zaboravite prljav hotel, gužve na plažama, zagušljiv vazduh i to što su ulični prodavci uspeli da vas nasamare.

Mozak jednostavno tako funkcioniše, sa jedne strane nije savršen da upamti sve detalje koji su se desili i zato svodi događaje na par bitnih momenata koji su ih obeležili, a sa druge posmatra stvari koje se dešavaju relativno, poredeći ih međusobno. Iz tog razloga je tako lako oceniti događaj kao dobar ili loš, prijatan ili nešto što bismo najradije zaboravili… jer ne ocenjujemo celokupan događaj već naše emotivno stanje u jednom veoma specifičnom trenutku. Složićemo se da stvari nisu jednostavne i da svakoga dana imamo desetine malih pobeda i poraza, ali u našem sećanju utisak ostavljaju samo oni najbitniji, bilo dobri ili loši.

Zbog toga kada vas neko pita kakav vam je bio prethodni dan, da li je bio zanimljiv, uzbudljiv, prijatan, dosadan, depresivan, sva je verovatnoća da će biti onakav kakva su bila dva njegova najupečatljivija momenta – emotivni vrhunac i kako ste ga priveli kraju…

Dozvolite da malo personalizujem ovu priču…

Pre nekoliko nedelja počeo sam da treniram penjanje na veštačkoj steni. Treninzi se odvijaju kasno uveče (završavaju se oko 22:30) i kako bih što bolje iskoristio slobodno vreme koje mi je na raspolaganju i ne bih ga gubio u prevozu, spojio sam odlazak u salu sa treningom trčanja tako što trčim od stana do sale, vežbam, a zatim nakon treninga trčim nazad od sale do stana, plus koliko god da mi je još potrebno kako bih ispunio zacrtano programom. To praktično znači da svakog dana imam taman toliko vremena da se istegnem, istuširam i večeram pre nego što podvučem crtu i odem na spavanje.

Primetio sam da od kako sam počeo da treniram uveče (zimi se inače uvek trudim da trčim tokom dana zbog razlike u temperaturi koja nije zanemarljiva), imam osećaj kako su mi dani ispunjeniji, da sam produktivniji i generalno raspoloženiji. Ne treba zanemariti to da sam aktivan u periodu dana u kojem bih inače sedeo u zatvorenom, bilo stanu ili negde sa društvom, ali tek kada sam otkrio ovaj fenomen čini mi se da mogu u potpunosti da razumem promenu koja je tako atipična za mene jer jako loše reagujem na zimsko računanje vremena i kratke dane.

Trčanje je iskustvo koje bi iznad svega trebalo da nas ispunjava i čini srećnim

Trening nije obavezno uvek pozitivno iskustvo – nekad pokisnete, smrznete se, ugazite u baru, nezgodno doskočite, ne ispunite zacrtano programom… Postoji bezbroj stvari koje mogu poći naopako, ali ne preterujem kada kažem da je SKORO uvek pozitivno. Na stranu biohemijski procesi, oslobađanje endorfina i druge stvari iz medicinskih udžbenika, sama činjenica da trenirate umesto što ste neaktivni dovoljna je da se oraspoložite, osetite bolje i disciplinovanije. I onda zamislite da na takvom jednom emotivnom vrhuncu završite svoj dan. Zar ne bi sve negativne situacije koje su se skupljale tokom prethodnih sati izgledale bledo u poređenju?

Trčanje na kraju dana definitivno nije za svakoga. Postoje osobe koje su tada jednostavno preumorne da bi to sebi mogle da priušte. Drugima je opet to previše uzbuđenja pred spavanje i može poremetiti njihov prirodan ritam. Ali za one kojima cilj nije da ispraše intervale na 800 metara, da postave najbolje vreme na stazi koju su prethodno sami izmerili ili održe u sekund tačan tempo koji su sebi zadali. Za one koji trče da bi se osećali bolje, jer ih to čini srećnim i jer su u treningu pronašli ono što ih mentalno i emotivno ispunjava; njima noć nije neprijatelj već saveznik, i u njoj će pronaći način da zaokruže nešto što će u retrospektivi izgledati kao dobro iskorišćen dan. Ja sam sasvim slučajno to otkrio, na vama je da procenite da li je to nešto što vam deluje primamljivo.

Više o sreći i kako je doživljavamo možete pogledati u govoru Daniela Kahnemana sa TED konferencije.

Prethodno Naučena lekcija
Sledeće Dva novosadska sportska heroja