Vikend u Novom Sadu…


Neposredno nakon starta trke

Uvek imam problem kada treba da napišem izveštaj sa neke trke. Imam želju da budem što realniji, da je predstavim u pravom svetlu nekome ko razmišlja da je sledeće godine poseti, ali opet sam bio deo nje i nemoguće mi je da se u potpunosti odvojim od ličnog doživljaja i zanemarim to koliko sam se dobro ili loše proveo. Ali računam da svi znate ko je pobedio, koja vremena su ostvarili, koliko je bilo takmičara i slično, i da će vam izveštaj jednog rekreativca biti dovoljno zanimljiv, iako će više ličiti na unos sa bloga nego na nešto što ste navikli da čitate.

Neposredno nakon starta trke

U Novi Sad sam otišao dan ranije, u subotu, kako bih posetio drugaricu koja se nalazila u Kliničkom centru Vojvodine. Maja je trkačica. Ali ne jedna od onih kojima je iznenada došlo da smršaju, uđu u formu i krenu po trkama dobro se zabavljajući. Maja tiho i strpljivo trči za sebe već godinama, od srednje škole, u malom parku u centru Kikinde. Oduvek mi je bilo fascinantno kako je ta ljubav prema trčanju tako univerzalna iako su nam priče toliko različite. Kada si iz malog grada mnogo je teže početi i nastaviti sa trčanjem. Manje ima mesta na kojima imaš dovoljno slobode i prostora, manje trkača da ti daju savet i motivišu te, i ljudi su spremniji da razviju predrasude ili te posmatraju ispod oka ukoliko te prepoznaju ili viđaju na ulici svaki dan, pogotovo trkačice. Opreme za trčanje nema gotovo nigde, trke su daleko i predstavljaju logistički košmar, i osuđen si na uzan krug ljudi koji te razumeju i dele tvoju strast. Internet je uspeo poslednjih godina da to malo promeni, ali ne toliko da se drastično oseti. Mislim da mi iz velikih gradova ne umemo dovoljno da cenimo to što živimo tu gde živimo, i to je nešto o čemu ću razmišljati sledeći put kada se budem žalio zbog šetača i gužve na Olimpu ili Adi.

U martu sam nekako uspeo da vežem dve nedelje u kojima sam bio bolestan i povratak u formu mi je stvarno bio naporan, i dalje traje. Ali teško je razmišljati o sebi i svom treningu kada sediš pored nekoga ko nije mogao da trči mesecima. Znam sve o lučenju endorfina i kako se zbog vežbanja osećamo, ali zaista mislim da postoji nešto više od toga, nešto skoro spiritualno. Posle dobrog treninga se osećam bolje, pročišćeno, regenerisano, i mislim da je surova ironija to što kada nešto nije u redu sa nama, kada smo osuđeni na krevet i sive zidove bolničke sobe, kada su stvari sumorne i depresivne i kada nam je najviše potrebno nešto da nas digne i oraspoloži, doktori tada preporučuju mirovanje. Maja je u međuvremenu otpuštena iz bolnice i vratila se u Kikindu. Ako čitaš ovo, želim da ti se što pre vrati rumenilo u obraze i da se vidimo u nekim boljim okolnostima. Nadam se da sam bar na sekund uspeo da ti povratim osmeh na lice…

Iz KBC-a sam otišao da se vidim sa društvom iz kluba, i po ko zna koji, hiljaditi put pokazali su koji su lafovi. Počev od Šoneta i Nataše koji su mi ostavili stan na raspolaganje sa sve slatkišem na krevetu, Bojane i Boška koji su me sačekali da bi mi predali ključeve, Raša i Keti koji su sedeli sa mnom dok sam sat vremena gledao u tanjir na pasta partiju, Dejana i Gorana koji su me vodili na pivo, i svih ostalih koji su u prolazu stali da se jave i pozdrave. Deki je jako zanimljiv trkač. Strašno je brz za rekreativca, trči 1:25 polumaraton i ispod 3:15 maraton iako ima astmu, ali njegov način treninga je to što me oduševljava. On trči apsolutno po osećaju. Nema program, ne vodi dnevnik, ne prati i analizira puls ili brzinu, ali i pored svega toga uspeva da ostvari odlične rezultate. Moram da priznam da je to, kao nekome kome je potrebna određena struktura treninga da bi ostao predan i disciplinovan, zaista očaravajuće. Toliko da razmišljam da na nekom od sledećih maratona trčim bez pulsmetra i trake na grudima, i proverim koliko sam zaista zavistan od njih i koliko mi znače za rezultate koje postižem.

Zec nosi vodu, zec ide po sunđer...

U nedelju se odmah videlo da će biti pakao na stazi. Sunce je bilo zaista jako i iako nije bilo pretoplo kako ume, bilo je veoma teško za trčanje. Možda to nije smetalo Darku i Ani da pobede i ostvare sjajna vremena, ali nama rekreativcima je izuzetno teško palo. Ipak je prošlo premalo vremena od onolikog snega i minusa. Na samoj trci nisam forsirao već sam pravio društvo Saši. Ona je jurila lični rekord tako da sam se nekako spontano usput pretvorio iz saputnika u zeca. Čudna je to stvar, mislim da se ne radi toliko o držanju ritma, počeli smo jako, pa usporili, pa u finišu ponovo dodali gas, više o tome da čitaš signale koje ti partner šalje. Da ga poguraš kad je teško, sečeš vetar ako prestavlja smetnju, budeš dovoljno daleko da te juri ali ne toliko da oseti da te ne može stići. Zvuči kao cela filozofija, ali jednostavno radiš po osećaju. A taj osećaj mi je rekao u jednom trenutku da ima snage i da bi trebalo malo da ubrzamo, i to je jedan od razloga što je postigla ono što je želela. 1:53 i nešto, dovoljno za lični.

Ono što mi je smetalo za vreme trke je lik koji se toliko nabio u nas da je to bilo komično, kao da juri olimpijsku normu ili šta ja znam. Nije da sam ja neka primadona koja zahteva sopstveni prostor da bi mogla da trči, ali nekulturno je kad ti neko diše za vrat na praznoj ulici. Šta, usporava ga olujni novosadski vetar pa mu treba neko da ga gradi, ne razumem. Ja nisam profesionalac, ne umem da održavam tempo kada ulazim u krivine, kada pijem vodu ja usporim, a on je sve vreme bio toliko blizu da se saplitao o moje noge. I još kad sam ga upozorio da obrati pažnju kaže mi da ne budem na kraj srca, kao da sam ja taj koji se bez razloga ljuti. U redu ja, ali pored mene trči svom snagom devojka koja juri lični, i zamislite da nju zakači tako da padne, šta onda da mu radim? Jel’ bi vredelo, pogotovo imajući u vidu da je u jednom trenutku morao da odustane od našeg ritma i završio pitaj boga koliko iza nas? Ali ok, završiš trku, uzmeš svoju kornjačicu i ne dozvoliš takvim stvarima da ti pokvare utisak. Na sledećoj trci će biti tuđi problem…

Nakon trke sedeli smo, pili pivo i zezali se, mi društvo iz Beograda i Ksenija koja je bila treća među devojkama i šetala novu frizuru sa suprugom, dečko kome nisam čuo ime, ali je takođe bio na postolju, mislim u štafeti, i Ana koja je bila samo na rolerima. Uvek mi je tužno što se ljudi na ovim trkama tako brzo rasture, pogotovo oni koji dolaze u Novi Sad. Bio je prelep dan i stvarno je mogao da se iskoristi bolje nego u kolima na putu ka Beogradu i drugim mestima, ali to je već stvar za razmišljanje za one koji negde žure. Većinu ljudi koje poznajem upoznao sam ne na samoj trci već na druženjima posle nje. Postoji razlog zašto se one (skoro) uvek održavaju nedeljom…

Gušterisanje nakon trke

Za kraj, i obećavam da neću biti previše opširan, želim da kažem nekoliko stvari o koncepciji i organizaciji same trke. Prvo, ono što je organizator uradio sa startninom je u najboljem slučaju neprofesionalno. Čekati do mesec dana pred događaj da vidiš koliku cifru možeš da izvučeš, onda je smanjiti jer se niko ne prijavljuje, i na kraju je opet promeniti nekoliko dana pred trku je stvarno smešno i ne odgovara onome što Novi Sad zaslužuje. Meni ne trebaju majice i medalje, ja ne idem zbog njih na trku. Ja idem da se dobro provedem, a kada osetim da neko samo gleda kako da ti uzme dinar više umesto da mu trka raste i napreduje, to me ostavlja sa stvarno gorkim ukusom u ustima. Daleko od toga da imam neka nerealna očekivanja od domaćih trka, ne usuđujem se da ih uporedim sa inostranstvom da mi glava ne bi eksplodirala – voda na svakih 4-5 km i dosta mi je, ali osnovno poštovanje prema ljudima koji prelaze stotine kilometara da bi učestvovali mora da postoji. Ako se napiše 600, onda je 600, nije ni 700 ni 800. Meni ne pada na pamet da ulazim svaki dan na sajt da proverim koliko tog dana organizator ceni svoju trku.

Druga stvar tiče se Frtalj maratona, iliti trke na 10,548 km. Znate, kad u Japanu stoji da voz dolazi u 17:02, to je zato što on stvarno tada i stiže. Ako se stavi u metar tačna dužina trke, bilo bi lepo da je bar ispravna. Onima koji trče stvarno je nebitno da li je na 10, 11 ili 12 kilometara, ali neozbiljno je dozvoliti sebi da greška u dužini bude 10% u odnosu na onu koja stoji na sajtu. Pričao sam sa ljudima koji smatraju da je ova trka nepotrebna jer pravi problem polumaratoncima, ali apsolutno se ne slažem sa njima. Mislim da je ona idealna za one koji će jednoga dana poželeti da se i sami okušaju na dužim distancama. Beograd ima taj problem da na trci zadovoljstva (5 km) učestvuje 40.000 ljudi, a na polumaratonu 1.000. Da Beograd ima i trku na 10 km, na njoj bi bilo bar 6-7.000 ljudi, i za par godina imali bi dva ili tri puta više polumaratonaca jer bi ljudi poželeli da daju sebi sledeći izazov i ne osećaju kao da je to preveliki zalogaj. Da, možda se u pojedinim delovima trke u Novom Sadu stvara nepotrebna gužva kad klinci shvate da verovatno neće moći da pretrče celu razdaljinu, ali mislim da je to problem koji bi mogao da se reši malo boljom organizacijom na samom startu.

Ali ne želim da otvaram novu temu, Beogradski maraton predstoji a za njega tek ima šta da se kaže…

Foto: Mihailo Bogdanović i Eva Stankov

Galerije fotografija sa trke: Somaraton, Savremeni sport, Eva Stankov, Album 2, Album 3, Album 4, Album 5, Album 6, Album 7, Album 8, Album 9, Mihailo Bogdanović, Album 2, Album 3, Album 4, Album 5, Album 6, Album 7, Album 8, Album 9, Album 10, Milivoje Simić.

Prethodno Početnički program trčanja za trku na 5 km
Sledeće Kenenisa Bekele oborio rekord star 80 godina