Valjevski izazov 2012 – Akcija, adrenalin, avantura


Spuštanje konopcem niz zahtevnije delove kanjona

– Dobro veče, da li znate gde su Mravinjci?
– Mravinjci? Samo pravo, pratite put i za 15 km ste tu.

Samo tih 15 km se nešto odužilo. Nakon dvadeset minuta, pa pola sata, dok se listopadna šuma lagano pretvara u četinarsku ne možeš a da ne pomisliš da si se već izgubio a trka još nije ni počela. Skoro je 22 časa, noć se odavno spustila a treba podići šator, pojesti nešto i odmoriti do 9h kada je zakazan start. Konačno, nakon četrdesetak minuta od poslednjeg kontakta sa civilizacijom, dolazimo do malog školskog dvorišta, poljančeta zapravo, na kojem dve-tri ekipe u mraku lagano već dižu svoje šatore. Prvo što pada u oči je da smo mi jedina četvoročlana ekipa. Drugo, da jedini imamo dve devojke u timu. I konačno, da su svi osim nas nekoliko mnogo, mnogo ozbiljno shvatili ovu trku.

Spuštanje do reke Cetine

* * *

Kreće se biciklom, ali ne stigneš ni da se navikneš na menjanje brzina i okretanje pedala a već ga ostavljaš i spuštaš se pešice ka kanjonu Cetine, prvom ozbiljnijem izazovu. Tu srećemo Tijanu i njenog supruga koji su kao i mi rekreativno pošli na trku, pa nastavljamo skupa lagano nizvodno, usput se slikajući, dok pored nas proleću ekipe koje su iz drugih razloga stigle u Valjevo.

Što se više spuštamo tok reke postaje sve komplikovaniji. U početku su nam samo patike u vodi i još je moguće izbeći kvašenje skačući sa kamena na kamen, ali uskoro postaje očigledno da je verovanje nekih od nas da ćemo relativno suvi doći ponovo do bicikala samo iluzija. Reka se duboko urezala u kamenje i miran tok se pretvara u slapove koji se završavaju bazenima mutne vode čiju dubinu možeš otkriti samo tako što uskočiš u njih. Voda je ledena, ili ti se samo tako čini jer je napolju blizu četrdeset stepeni. Stalno si na pola puta između drhtanja i topljenja.

Dolazimo do prve veće prepreke, dela niz koji je nemoguće spustiti se bez konopca, a i sa njim jako teško jer su zidovi klisure klizavi i ne pružaju dovoljno oslonca za noge tako da ste osuđeni samo na ruke i zemljinu težu koja vas baca sa stene na stenu dok se lagano spuštate. Dok pomažem devojkama da se spuste, do grudi u hladnoj vodi, odjednom počinjem da osećam jezu kakvu nisam mesecima, od kraja zimskog perioda i poslednjeg minusa. Kroz klisuru se inače ide u opremi koja čuva toplotu a i ako ne, nije planirano da se u reci sedi u mokrim patikama i majici. Dok mi prsti drhte a ruke se tresu od hladnoće, spuštamo lagano niz konopac jednu, pa drugu, a onda trk na sunce da koliko-toliko upijemo njegove zrake i osušimo se.

Spuštanje konopcem niz zahtevnije delove kanjona

Tok reke se smiruje, pitomiji je, i uskoro dolazimo do mostića – znak da treba napustiti korito i vratiti se do bicikala. Usput prolazimo pored ekipe koja je već na prvoj oštroj nizbrdici ostala bez gume. Nemanja iz organizacije nas je prethodne večeri upozorio da se čuvamo ovakvih deonica jer je bilo pljuskova i jako su nestabilne, čime nam je samo dodatno pojačao strah od inače teške staze. A staza je bila… uh… Mislim da neću preterati ako kažem da smo više od tri četvrtine gurali ili nosili bajseve. Možda je bilo manje, ne verujem, ali činilo se da smo samo to radili – gurali. Nizbrdice krenu lepo, ali odjednom naiđeš na mesto kuda je bujica prošla, mešavinu blata i kamenja i pošto se umalo ne preturiš preko prednjeg točka, zaključiš da je pametnije da ipak ne sedaš. Uzbrdice su slične. Prebacuješ iz stupnja u stupanj, koliko je moguće, ali onda kad dođeš do nešto ozbiljnijeg brda, točak jednostavno krene da proklizava na makadamu, da se okreće u mestu. Daleko od toga da je apsolutno nemoguće voziti, momci koji su pobedili uspeli su da pređu skoro celu stazu na bajsu, ali i oni su morali da ga nose kroz, recimo, korito osušene reke kuda je vodila. Nisam iskusan biciklista, ali daleko od toga da nemam snage. Imam devet maratona iza sebe, dva planinska, jedan olimpijski triatlon i avanturističku trku, ali opet je staza delovala jako teško. Znam da ovakve trke nisu za svakoga, ali poenta bicikla je da ti olakša kretanje, ne da ti bude dodatni teret. Dvadeset pet kilometara mogu da pretrčim da ne trepnem, ali sa biciklom na leđima to ipak predstavlja problem.

Kada je počeo biciklistički deo nakon klisure, srećemo ponovo ekipu koja je krpila gumu jer im je opet pukla. Dečko kojem se to desilo dva puta morao je da odustane. Kasnije sam čuo da je to bio samo početak njegove avanture, da je morao da juri kokoške kako bi popravio ventil perom, kako su kokoške bile premlade pa je tražio matorije po selu, kako mu je neka baba očitala lekciju jer „nije išao u crkvu na crveno slovo i zato mu se sve ovo dešava“… Čini se da je njemu bilo dovoljno zabavno i bez same trke.

Najzahtevniji deo "biciklističke" staze

U trenutku kada smo se spustili do reke Gradac kreće najlepši deo staze. Relativno je ravna, pitoma, prolazi kroz predivan predeo i bilo je zaista uživanje voziti. Deluje nestvarno gledati kupače kako se prže na suncu na 40 stepeni, dok se ti u hladu, sa kacigom na glavi, ni ne oznojiš. Nakon nekoliko kilometara dolazimo do stanice na kojoj ostavljamo bicikle i, mislim da neću preterati kada kažem, poželeo sam da u životu više na njega ne sednem. Poslednji kilometri uspeli su da mi malo poprave utisak, ali i dalje sam samo mogao da razmišljam o tome koliko mi je drago što ga konačno neću videti nekoliko sati.

Nastavili smo nizvodno rekom, prateći oznake, prelazeći čas na jednu, čas na drugu stranu kako nas je put vodio. Na kraju tog puta stajala je stena sa tri skakaonice koju je svaki član ekipe morao da overi pre nego što se nastavi dalje. Anja, Saša i Miloš penju se na svoja mesta, Anja na pet, Saša i Miloš na tri metra, i tu počinje igra nerava. Svako traži hrabrost da krene, da zakorači u prazno, a to nije lako. Gledaju gde bi trebalo da skoče, pa koliko je blizu stena, pa da li je dovoljno duboka voda, pa koliko je siguran oslonac… a to traje i traje, čini se u beskonačnost. Konačno Miloš, gromada od čoveka, sa samo jednim strahom, onim od visine, pravi korak napred, leti i završava u ledenoj vodi. Za njim skače Anja koja ga je dotle kao sova posmatrala sa visine. Konačno i Saša, još jedna trojka. Sada je red da prepustim nekome aparat i sam se usprentam. Prethodne večeri dogovoreno je da se računa najgori rezultat ekipe, tako da ako svi skoče sa pet metara, a samo jedan član sa tri, računaće se tri metra. Ali i pored toga poželeo sam da poletim sa najviše stene, one od 10 metara. Do tada sam imao priliku da skačem sa „desetke“ u bazenu, ali nikad sa jedne ovakve prirodne skakaonice, gde moraš da obratiš pažnju koliko jako ćeš se odraziti, kako ćeš leteti, gde ćeš doskočiti… Takođe, nikada nisam skakao u patikama. Salomonke su lagane, ali natopljene vodom deluju kao dva tega koja te munjevito vuku ka dnu. Udah, izdah, i bez mnogo komplikovanja, da ne dozvoliš sebi vremena da počneš da se premišljaš, zakoračiš napred i pre nego što stigneš i da pogledaš dole već te je progutala plava površina reke.

Skokovi sa stene u ledenu reku

Put se uskoro odvaja od vode i kreće uzbrdo. Neposredno nakon vidikovca iznad Valjeva nailazimo na sledeći zadatak – ulazak u neuređenu pećinu. Cilj je da se dođe do znaka – čarape okačene oko jednog stalaktita, a put vodi kroz 150m blata, ledene vode i niskih svodova, kojim se u većem delu može samo puzati. Na glavi lampa kupljena kod Kineza za koju ni ne znaš da neće svakog časa prestati da funkcioniše. Na par mesta mora i da se roni a prostora ima taman toliko da i nju ne poneseš sa sobom ispod površine. Celo telo ti je ukaljano a od ledene vode podilazi te jeza. Pre nas jedna ekipa je ušla i propustila čarapu tako da je nastavila do kraja hodnika, nekih 450m i tamo ostavila aparat kojim je trebalo da dokažemo da smo ispunili zadatak. Proveli su u pećini sat i po bez skafandera, a nije preporučljivo više od dvadesetak minuta – ljudine. Ali sada i tebi slična stvar prolazi kroz glavu, da nismo i mi zalutali. Put se odužio a čarape nigde na vidiku. Neke počinje pomalo i da hvata panika, što duže odeš duži je i put nazad, veća verovatnoća da se nešto desi, da nestane vazduha… A ja, kome je ovo prvi put da radi ovako nešto, ne mogu da skinem osmeh sa lica. Ne osećam hladnoću, ne osećam koliko me grebe podloga niti bol od puzanja, samo me zanima kada ću konačno ugledati tu famoznu čarapu, gde god da se nalazi. Konačno, dolazimo i do nje. Nema fotoaparata da ovekoveči momenat tako da krećemo odmah nazad. Usput, pošto sam bio poslednji u nizu, zastajem da napunim džepove kamenčićima – uspomena na prvi ulazak u pećinu i poklon za jednu specijalnu devojčicu.

Do kraja ostalo je oko 8 km asfaltom kroz urbani deo Valjeva do Petničkog jezera gde je bio i cilj trke. Nakon svega pređenog, deset sati na stazi, ovo deluje previše pitomo, preletećemo ga za čas. Još samo 200m plivanja, čisto da overiš trku i taman toliko vremena da se posvađaš sa pecarošima kojima smeta tvoja blizina i gotovo. Sedaš na zemlju još blatnjav od pećine što nikako ne uspevaš da promeniš ma koliko se trljao, i gledaš u vrhove pitajući se koji od njih krije staze kojima si prošao. Sledi neobavezni deo, žurka i provod u gradu sa članovima ostalih ekipa, ili ipak raniji povratak i zakucavanje u šatore. Mislim da nije potrebno ni objašnjavati koji je bio naš izbor.

Poziranje po izlasku iz pećine

* * *

Nedelja je ujutru i sedim kraj jezera sit od svežeg bureka, nešto o čemu sam sanjao tokom cele trke. Stotinak metara od nas Ivan iz organizacije testira rampu za skokove u jezero. Jojo iz GSS-a daje izjavu za novine dok ostali oko njega pokušavaju da se ne smeju i izbace iz glave rečenicu: „Što bi rekli Stari Grci – O maj Gad“, koju je do skora ponavljao. To verovatno ipak neće kazati novinaru na pitanje kakva je bila trka. Svi su nekako opušteni i ležerni, nema ni približno one žurbe koja se uvek oseća na uličnim trkama – potrebe da se što pre vrati kući, u realan svet. Avanturisti stvarno imaju drugačiji, osvežavajući pristup životu i „obavezama“. Povuče to i tebe, nije ti ni do čega osim ležanja i prženja na suncu.

Sa svake trke sa koje se vraćaš donosiš nešto što čuvaš – broj, majicu, diplomu… ali retko sa koje uspomene. Priznajem da malo šta može da se poredi sa osećajem kad završiš planinski maraton, ali takođe postoji malo stvari koje u tebi mogu da probude avanturistički duh, da ti dignu adrenalin i otkriju nove izazove, za koje nisi ni znao da te privlače dok ih nisi isprobao. Sledeća trka u organizaciji Wild Serbia-e je Trka preživljavanja, na kojoj sam i prošle godine bio i koju neću propustiti ni ove. Za sve one koji ne mogu da dočekaju kraj septembra a željni su avantura, momci i devojke iz ove organizacije organizuju ih svake nedelje.

Sve fotografije možete pogledati i u FB galeriji

Prethodno Suzanne Africa Engo i put od Njujorka do Čikaga
Sledeće 15. jula u 5h