Uspomene…


Sređivao sam malo slike na fejsbuk profilu, ne moram baš na svakoj da budem tagovan. Toliko uspomena, toliko lepih trenutaka…

Kao neko ko je relativno kasno, sa 25-30 godina, počeo da vežba, živi aktivno i bavi se planinarenjem, speleologijom i trčanjem maratona, naučio sam da cenim svaki momenat koji sam proveo van grada jer znam koliko je truda uloženo da bi do njega došlo.

002

Svaki put kad obujem patike za trčanje borim se ne samo sa lenjošću koju osećam tog dana, već i sa lenjošću čoveka koji je 25 godina mislio da je fudbal jednom nedeljno dovoljan da budeš u super formi i pored cigareta i alkohola.

Ali u toj borbi nalazi se inspiracija, jer najiskrenije verujem u to da niko ne može da nas motiviše u toj meri kao mi sami sebe time što radimo ono što volimo, umesto da sedimo i gledamo slike nekog drugog čekajući da nam to da neki podstrek.

I tako postajemo junaci sopstvene priče. Krećemo od nule, osećamo da smo sami, i na tom putu od „ništa“ do „nešto“ pronalazimo avanturu, stičemo prijatelje i gradimo neki novi svet na koji smo ponosni i koji želimo da sačuvamo. Ali ne sebično, samo za sebe, već deleći ga sa drugima i pružajući im priliku da i oni doprinesu njegovom rastu i napretku.

Vremenom sam naučio da gledam u napred, da ne budem melanholičan za prošlim vremenima već da u njima vidim motivaciju za nešto više. Kada pogledam sliku sa neke trke od pre 3-4 godine, ne razmišljam koliko sam bio mlađi i mršaviji već koliko mi je drago što me je taj korak odveo na put na kojem sam, i ne mogu da dočekam gde će me odvesti sutra.

Igrom slučaja znam da je to Stara planina, ali nakon toga – sve je otvoreno.

Ranije sam osećao veliku žal zbog toga što nisam počeo da trčim mlađi. Kažem trčim jer osećam da je trčanje to što je i pokrenulo celu priču. Ta potreba da izađeš napolje, da udahneš čist vazduh, da te ne zaustave ni kiša, ni poledica, ni jak vetar, to je ono što gradi karakter i više od svega žeđ za novim iskustvima. Moglo je umesto trčanja da bude nešto drugo – biciklizam, teretana, fitnes, ali mislim da rezultati ne bi bili isti.

Pročitao sam sjajnu rečenicu na jednom motivacionom posteru – Izazivam bilo koga da se priprema za maraton i da mu to na neki način ne promeni život. Spreman sam da svim svojim kredibilitetom stanem iza te izjave.

001

Elem, osećao sam žal što nisam počeo mlađi jer sam mislio da je vreme to što donosi ispunjenost i da bih je pronašao ranije. Sada znam da to nije istina. Sada znam da svako počinje tačno onda kada treba da počne, kada oseti da je spreman. Moje godine donele su mi ozbiljnost, istrajnost i ambicioznost i tu sam gde jesam upravo zbog toga.

I zato se zapravo kaže da nikada nije kasno. Ne zato što je „nekad“ bolje nego „nikad“, već zato što to „nekad“ treba jednog dana da postane „nešto“. A to „nešto“, to otkrivate sami, gradeći svoj put, postepeno, korak po korak.

I onda ćete i vi, ako već niste, na tom putu odlučiti da sa svog fejsbuk profila uklonite višak slika. Ne zato što ne želite da sačuvate svaki trenutak tih uspomena, već zato što ćete osetiti potrebu da napravite mesto za nove. A njih uvek ima, to mogu da garantujem.

Prethodno Sindrom džogera
Sledeće Od plave haljine do zelene majice