Treniranje samokontrole


Iskušenje

U jednom od predhodnih tekstova pomenuo sam marshmallow test. Grupi dece ponuđena je opcija da odmah pojedu jedan marshmallow ili da ga sačuvaju i nakon određenog vremena dobiju još jedan. Smisao eksperimenta bio je da se ispitaju načini na koje deca ispoljavaju samokontrolu, koje tehnike koriste kako bi se izborili sa iskušenjem i koliko dugo su u stanju da izdrže očekujući veću nagradu u budućnosti. Pa ipak, pravi rezultati ovog istraživanja došli su tek godinama kasnije. Naime primećena je direktna veza između toga koliko je dete uspelo da se odupre iskušenju i njegovoj uspešnosti kasnije u životu. Deca koja su u predškolskom uzrastu pokazivala veću disciplinu kao odrasli su bili bolje prilagođeni, manje su zloupotrebljavali drogu i alkohol, imali su veće samopouzdanje, stabilnije veze, lakše su izlazili na kraj sa stresom, bili su obrazovaniji i zarađivali su više novca.

Marshmallow test

Rezultati ovog eksperimenta otvorili su mnoga pitanja vezana za samokontrolu. Da li je samokontrola nešto što bi se moglo naučiti? Ukoliko jeste, da li će se vežbanje samokontrole u određenoj sferi života preliti i na ostale, ili će ostale ostati uskraćene fokusiranjem na jednu? Od čega sve samokontrola zavisi? Pitanja na koje je pofesor Roy Baumeister pokušao da da odgovor.

Na osnovu rezultata istraživanja koja je sa svojim saradnicima sprovodio, Baumeister je zaključio da na samokontrolu možemo da gledamo kao na mišić. To znači da osobe koje sprovode određene vežbe samokontrole imaju veće šanse da samokontrolu pokažu kada za to zaista bude bilo potrebe. Međutim, takođe je otkrivena i tamna strana ovoga. Kao i mišić, nemoguće je neprestano vežbati samokontrolu bez rizika od pretreniranosti. Utvrđeno je da iako na duge staze njenim treniranjem postajemo opremljeniji da bolje odgovorimo na razne oblike iskušenja, neposredno nakon jedne takve vežbe naš potencijal je u mnogome smanjen. A da stvari budu još gore, potencijal koji svako od nas ima da pred iskušenjem pokaže samokontrolu i disciplinu, troši se svaki put kada smo suočeni sa nekom odlukom, ma kako banalna ona bila, ukoliko smo emotivno iscrpljeni, ili gladni.

Sada kad smo malo bolje upoznati sa samokontrolom, postavlja se pitanje na koji način sve ovo možemo primeniti na sebe, svoje zdravlje i ishranu, i izbeći najčešće zamke zbog kojih odustajemo od dijeta, preskačemo treninge i vraćamo se porocima koje smo odavno napustili.

Iskušenje

Zvuči neverovatno, ali postoji izuzetno mali broj studija koje su pokušale da pronađu vezu između sposobnosti samokontrole i uspešnog gubitka kilograma. U jednoj od njih, praćenjem učesnika dvanaestonedeljnog programa za mršavljenje, utvrđeno je da su osobe koje su pokazivale bolju samokontrolu vežbale češće i gubile više kilograma od ostalih učesnika. I ne samo to, one su unosile manje kalorija iz masti, što znači da je samokontrola dobar pokazatelj ne samo istrajnosti pri mršavljenju već i zdravije ishrane.

Ova istraživanja pomogla su da se sruše neki od najstarijih mitova u vezi sa treningom, recimo onaj da osobe koje disciplinovano treniraju automatski posvećuju više pažnje svojoj ishrani. Kao što smo videli u prethodnim primerima, kapacitet za samokontrolu je ograničen i lako se troši, tako da ove osobe lakše podlegnu iskušenju da nakon napornog treninga sebe „nagrade“ nekom vrstom nezdrave hrane (ovo osim sa samokontrolom ima veze i sa takozvanim licensing effect-om, verovanjem da nam „dobar“ postupak, onaj zbog kojeg se osećamo ispunjenije, daje opravdanje da nakon njega zgrešimo bez posledica).

Statistika pokazuje da više od polovine trkača ima običaj da trči predveče, što je i logično imajući u vidu da je telo tada najspremnije i da trening služi kao opuštanje nakon napornog dana. Pa ipak, ova grupa trkača ima najviše problema sa motivacijom, što je i logično ukoliko uzmemo u obzir sve pomenuto u ovom tekstu. Iz tog razloga, iako nije najoptimalnije, trčanje ujutru moglo bi biti najbolje vreme za početnike, bar dok se ne priviknu na svakodnevni trening i stvore zdrave navike.

Snaga volje

Za kraj treba reći još jednu veoma bitnu stvar. U knjizi „Snaga volje: Otkrivanje najveće ljudske snage“, autori Roy Baumeister i John Tierney dotakli su se velikog broja tema od kojih sam neke već pomenuo ranije u tekstu, ali jedna koja me je posebno zaintrigirala ticala se upravo treninga. Svako ko se malo ozbiljnije bavio trčanjem ili nekim drugim sportom, pre svega izdržljivosti, sigurno nije propustio priliku da sa vama podeli koliko mu je ono pomoglo da oseti veću kontrolu i samopouzdanje i u drugim aspektima svog života – profesionalnom, emotivnom itd., ali po prvi put postoje empirijski dokazi koji bi to i potvrdili (isečak iz knjige).

Oni u fitnes programu bili su u boljoj formi; oni koji su radili na disciplini učenja ispunili su više zadataka; oni u programu kontrole potrošnje uštedeli su više para. Ali – i ovo je bilo jako prijatno iznenađenje – takođe su postali bolji i u drugim stvarima.

Pokazivanje samokontrole u jednoj oblasti, čini se da je poboljšalo sve oblasti života. Pušili su manje cigareta i pili manje alkohola. Održavali su stan čistijim. Prali su sudove umesto da ih ostavljaju u sudoperi, i češće su prali veš. Manje su odlagali obaveze. Obavljali su svoj posao umesto što su gledali televizor i prvo izlazili sa drugovima. Jeli su manje nezdrave hrane, menjajući svoje loše navike zdravijim. Mogli bi da pomislite da ljudi koji treniraju prirodno jedu bolje, ali u drugim studijama obrnuto je obično primećeno. Ali u ovom eksperimentu, grupa koja je vežbala nije podlegla ovom iskušenju.

Ovako posmatrano lako je videti da je korist od redovnog treninga mnogo veća od čisto zdravstvene koju niko ne dovodi u pitanje, ali i da trening, kao oblik ispoljavanja samokontrole, pomaže da istu razvijete u svim oblastima života.

Prethodno Šta se čitalo prethodne nedelje - 05.03.2012.
Sledeće Trčanje na duge staze...