Trči, ni ne razmišljaj o tome…


Trči, ni ne razmišljaj o tome...

Pre nekoliko godina sam prolazio kroz mini krizu u trčanju. Nije to bila toliko kriza motivacije, više spleta okolnosti. Imao sam devojku koja nije iz Beograda i viđali smo se uglavnom vikendima. Verovali ili ne, nije baš najprijatniji osećaj kada znaš da neko zbog tebe provede svakog vikenda četiri sata u vozu, a onda još 3-4 dosađujući se kod kuće čekajući da ti završiš trening dužine.

A da budem iskren – konačno sam upoznao nekoga sa kim bih pre provodio vreme nego na trčanju.

I tako sam počeo da varam. Na treninzima, mislim…

Istrčim tri kruga od 8 km umesto četiri i razmišljam „Ma šta je to, jedan krug manje, neće se ni osetiti.“ Tri postanu dva, dva jedan, skratim koji trening tu i tamo ili ga preskočim, kao i poneku trku jer nisam 100% spreman, i odjednom shvatim kako je trčanje potpuno zapalo u neki drugi plan.

A za sve je kriva griža savesti. Devojka mi nijednom nije prebacila, nijednom rekla da se dosađuje ili oseća zapostavljeno, ali ceo trening neki glas te uporno kljuca.

Svako od nas ima negde u posvesti taj glas. Nekad je, kao kod mene, griža savesti – što te kod kuće čeka porodica, nezavršeni posao ili obaveze, nekada manjak motivacije, nekada lenjost, ali uvek postoji i uvek galami ukoliko mu daš dovoljno prostora.

Nikada nisam uspeo da ga u potpunosti ugušim, ali sam razvio mantru koju ponavljam, pogotovo u kritičnih 50-100 m na kraju kruga, kada se lomim da li ulazim u novi ili tu završavam trening.

Ni ne razmišljaj o tome…

Šta god da krene da mi priča – kako je kod kuće toplije, kako sam odradio dovoljno za danas, kako me tamo neko čeka –  samo ponovim „Ni ne razmišljaj o tome…“ Pa on nek kuka, nek cvili, nek objašnjava, ali kad uđeš u taj sledeći krug sve je već mnogo jednostavnije. Postane nakon nekog vremena lukaviji, pa krene da ti priča i na sred kruga gde da skreneš da ga skratiš za kilometar-dva, ali ista rečenica ga opet ućutka.

Nisam o tome do sad razmišljao, ali sada shvatam da to nije nešto što ponavljam sebi – to je novi glas koji sam izmislio kao kontratežu onom prvom.

I tako trčiš ulicama, a na ramenima ti, kao u crtanom filmu, sede dva klipana i svako od njih te vuče na svoju stranu – jedan kući, drugi u novi krug – pa ti biraj kojeg ćeš da poslušaš. Samo pazi da ovog drugog ne zaboraviš kod kuće kad obuješ patike i kreneš na trening, jer ovaj prvi je uvek tu.

I kljuca…

Prethodno Najbolje patike za trčanje su...
Sledeće Ne treniraj lenju osobu