Trčanje na duge staze…


Exhausted Runner

…i pritom ne mislim na broj kilometara, već na to da nikada ne treba izgubiti iz vida osnovnu stvar – da ne smeš dozvoliti kratkoročnim ciljevima da ugroze veliku sliku.

U nedelju je trebalo da trčim Zimski maraton u Nišu, ali mi se jednostavno nije dalo. Već sam se žalio kako je kasno objavljen tačan datum trke, kako je sneg poremetio skoro sve planove koje sam imao u vezi sa treningom, da bih se konačno na dan trke probudio sa visokom temperaturom i shvatio da moram priznati da sam ipak poražen. Daleko od toga da je to neka fatalna stvar, ali činjenica da mi je to jedini maraton u zemlji koji nisam trčao i da od prošlog marta planiram da ga završim, nikako nije olakšavajuća okolnost.

Exhausted Runner

Ja nisam najbrži čovek na svetu, daleko od toga, ali uvek sam imao osećaj da sam u stanju upornošću na granici tvrdoglavosti da nadomestim taj nedostatak. Ne toliko da osvojim neku trku, ali to mi nikada nije ni bio ideal. Kada nisi u stanju da se meriš sa nekim ko je jednostavno bolji, naučiš da promeniš fokus i postaviš sebi neke realnije ciljeve kako bi se svaki put osećao kao pobednik. Bez obzira da li je to da istrčiš najbolje što možeš, svaki put popraviš rezultat, daš sve od sebe na treningu ili jednostavno pomogneš nekom drugom da ostvari svoj cilj, u trčanju sam iznova i iznova uspevao da pronađem inspiraciju. Zbog toga mi to što sam konačno postavio sebi konkretan zadatak i morao da odustanem od njega u bukvalno poslednjem trenutku, toliko teško pada.

Trčanje je jedno od onih stvari za koje sam znao čim sam počeo njime da se bavim da će mi na jedan ili drugi način biti sastavni deo života. Možda neću moći da trčim do osamdesete kao neki ili da uđem u klub sto maratona, ali dokle god me kolena budu služila biću spreman da ih koristim na stazi. I kada počneš na ovaj dugoročan način da sagledavaš stvari, da li rizikovati svoje zdravlje zarad jednog u glavi zacrtanog datuma predstavlja pametan potez, i da li je to nešto čemu ću se u budućnosti često vraćati. Pa, ukoliko bi značilo kraj trkačke karijere, što ne bi bilo nezamislivo da sam u stanju u kakvom sam bio krenuo glavom kroz zid, onda sigurno. Ali ovako – ne, ne verujem.

Collapsed Runner

Kako dan prolazi već sam prestao i da razmišljam o samoj trci i divim se svojoj sebičnosti da mi je trebalo toliko da uopšte počne da mi bude krivo što sam propustio put sa ekipom, druženje, Mirjanu koja mi je spremila čokoladice, brčkanje u bazenu… Trke su mi bile i ostale samo način da druženje prenesem i na nešto što volim, i ne sviđa mi se što sam dozvolio sebi da se toliko fokusiram na nešto tako površno kao što su rezultati ili broj istrčanih maratona da izgubim to iz vida. Niški ostaje tamo gde je i bio i čekaće me i sledeće godine, ali osoba koja bude išla na njega ići će sa samo jedinim ciljem – da se što bolje provede, ne i da nešto sebi dokaže.

Prethodno Treniranje samokontrole
Sledeće ECCO Indoor Trail 2012