Trčanje i pisanje


Borski akvatlon, jedna od akcija na kojoj sam se odlično proveo ali nisam imao priliku da o njoj pišem

Prošlo je dosta vremena od kako sam napisao izveštaj sa neke trke ili akcije, ne zato što im nisam prisustvovao, bila je tu Trka u venčanicama, Borski akvatlon, noćna šetnja Fruškom gorom, Dunavske čarolije, trening u pidžamama, Nike treninzi, ali jednostavno sam se osećao malo istrošeno. Imao sam utisak da se ponavljam i da je nemoguće pronaći novi način da se kaže nešto tako jednostavno kao što je „Volim da trčim“, a da ne počnem da koristim izlizane termine koje bi čitaoci prepoznali i zbog kojih bi tekstovi izgledali kao loše kopije nekih prošlih. Međutim, shvatio sam da sam pri tome uspeo da zanemarim jednu veoma važnu stvar – da je potrebno ljudima pokazati da se nešto ipak dešava.

Borski akvatlon, jedna od akcija na kojoj sam se odlično proveo ali nisam imao priliku da o njoj pišem

Kada sam odlučio da počnem da se spremam za prvi maraton, izbor je bio očigledan – Beogradski. U tom trenutku to mi je delovalo tako logično – moj grad, grad u kojem sam se rodio, u kojem živim i u kojem trčim. Ali ni za trenutak mi nije palo na pamet koliko je moj odabir zapravo stvar manjka izbora. Tek kada sam završio i kada je došao trenutak da sebi postavim nove ciljeve shvatio sam da ne želim da čekam celu godinu kako bih istrčao sledeći. A tako mi je u tom trenutku izgledalo, da u Srbiji postoji Beogradski maraton i ništa više. Nije bilo mesta da se informišem, da pogledam kalendar ili izveštaj sa prošlogodišnjih trka i kažem sebi: „Ok, ovo izgleda zanimljivo, to mi je sledeća destinacija.“ Mislim, lažem, postojao je i tada sajt Somaratona sa najavama, ili Trčanje.rs sa povremenim izveštajima, ali mi je ideja da se svakog vikenda nešto novo i zanimljivo dešava delovala tako strano da mi ni u jednom trenutku nije palo na pamet da pokušam da otkrijem ima li ičega van famoznog pretposlednjeg vikenda u aprilu.

Uvek sam pisao i uvek ću pisati iz ličnog iskustva. Mislim da ljude ne zanima koliko je učesnika bilo na trci, ko je pobedio i kolika je bila nagrada. Ljude zanima sam doživljaj. Znate koja su najčešća pitanja koja mi postavljaju novopečeni trkači koji razmišljaju o prvoj trci? Kako se prijavljujemo? Da li treba da dođemo ranije? Da li imamo gde da ostavimo stvari? Kako se namešta broj na majicu? Nikoga ne zanima konkurencija ili u kojim kategorijama se dodeljuju medalje, samo ono osnovno kako bi njihovo učešće proteklo što jednostavnije i bezbolnije. Znate zašto je Trka zadovoljstva najmasovnija trka u Srbiji? Ne zato što je Beograd najveći grad u zemlji, već zato što je dovoljno samo pojaviti se na licu mesta na dan trke. Zato pišem o tome sa kim sam trčao, jer će i oni upoznati nekoga na stazi, šta me je oduševilo a šta razočaralo, jer su to osećanja sa kojima će se i oni susresti, i o nekim zanimljivim sitnicama koje bi možda i njima zapale za oko. Pokušavam da približim ljudima to iskustvo kako ih ne bi uplašilo i iznenadilo sutra kada se i oni pojave na trci, a u isto vreme da pokažem da postoji mnogo veći izbor od onog koji im se trenutno čini.

Na jednom od Najkijevih treninga upoznao sam Jovanu. Jovana je devojka koja je relativno skoro počela da trči i to je obično činila na kružnoj trim stazi na Košutnjaku. Na tom treningu poveo sam grupu koja se okupila stazom kroz šumu koju sam sâm mesecima otkrivao i istraživao, i ne mogu da vam opišem koliko me je obradovalo kada sam na jednom od sledećih treninga sreo Jovanu koja je sama krenula istim putem, želeći da ponovi to iskustvo koje joj se toliko svidelo. Na sličan način sam pre nekoliko nedelja išao na planinsku trku u okviru Dunavskih čarolija na kojoj mi je društvo iz Beograda pravio Marko. To mu je bila prva planinska trka i samo ga je jedno pogrešno skretanje sprečilo da uzme medalju na svom debitantskom nastupu. Ne smatram da sam ja lično bog zna kako odgovoran za to što su Jovana i Marko otkrili nešto novo. Mislim da u ljudima u većoj ili manjoj meri već postoji ta želja za istraživanjem, pronalaženjem novih zadovoljstava i eksperimentisanjem, potrebna je samo minimalna podrška da im se to koliko-toliko olakša. Da ponovim, ne mislim da sam ja taj koji im je to omogućio, pre da su okolnosti, manjak informacija i obaveštenost prepreke koje su ih sprečile da do njih dođu ranije.

* * *

Prvi deo prve rečenice prvog pasusa počeo sam da pišem kao uvod za Bukovački maraton na kojem sam učestvovao u subotu, ali to je problem sa pisanjem bloga, što te tekst često odvuče na svoju stranu. Ne postoje smernice kao prilikom pisanja na zadatu temu, bitne stavke koje se moraju preći i koje te vraćaju osnovnom pravcu u kojem si krenuo, postoji samo tok misli koji sam određuje šta je to što je bitno i šta su prioriteti, i koji je jedini odgovoran za to kako će krajnji proizvod izgledati. Da sam ovaj tekst pisao juče verovatno bih i preskočio izveštaj i pisao o nečemu novom i zanimljivom što mi je privuklo pažnju poslednjih dana, ali sada vidim da nije važno samo to da je nešto objavljeno, već i da to ne znači da je nešto drugo zanemareno. A ove godine je bilo previše situacija da sam bio preumoran posle trke za pisanje ili čekao da mi se slegnu utisci i na kraju zaboravio da napišem izveštaj. Sada vidim da je to veliki previd i nešto što ću se truditi da u budućnosti ispravim. A ona počinje već sutra izveštajem sa Bukovačkog maratona.

Prethodno Šta je korisnije - lakši ili teži tegovi prilikom vežbanja?
Sledeće 10. Bukovački maraton - Izveštaj