Tek smo krenule, a već smo stigle


Duda i Saša

21.7. u Pančevu je održan Prvi Pančevački Maraton.
Ne znam da li znate da je Duda kao klinceza živela u Pančevu. E pa bio je red da svoj početak trčanja oglasi i svojim bivšim sugrađanima.
Ideja je bila da tamo odradi svoj trening dužine i ujedno da mi pravi društvo, jer sam imala nameru da konačno istrčim svoj prvi maraton.
Prvi put je od kada krenusmo pokazala znake pobune. Po programu je bilo predviđeno da trči 45 minuta, ali reče da se nije zbog toga vukla do Pančeva, to je mogla i na Savi da odradi?! Aj’ sad recite je l’ to pravi trkački stav ili šta! Bila sam pod prevelikom tremom da bi raspravljala i reših da to protumačim kao njenu želju da što duže trči sa mnom. I ostajem pri toj izjavi.

Duda i Saša

Krenule smo možda u malo bržem ritmu nego što inače radimo njene treninge, mada brzina je relativna stvar, pogotovo što bi mogla da se zakunem da su nas braća Milovanović u nekom momentu prešli čak 2x u jednom krugu. Ignorisala sam i taj momenat.
Ubrzo se oformila mala ženska grupa, ojačana Dudinom sestrom, koja je tada, po sopstvenim rečima pretrčala svojih prvih 500 metara još od detinjstva. Inače moram da kažem, jedna izuzetno divna devojka i to ne samo zato sto je rekla da trčim ko leptirić ;).
Duda je trčala k’o zmaj. Posle 5. kruga je rekla da će usporiti, ali u 6. je još bila tu. I u 7., pa 8. Na kraju joj rekoh da je dosta i da stane. Začudo, poslušala me je iako je mogla još. Na rastanku je samo pitala koliko je prešla. 9k, doviknuh. Znam da je bila srećna jer je svojim uzvikom oterala sve golubove, obližnje joga vežbačice, a brižni Petar je dotrčao kao bez duše uplašen da je iskrenula zglob.
Super je to osećaj, zar ne?
Njen najveći problem je što trči prebrzo, pa brzo i pukne, trening joj teško padne i ne postigne zacrtano pa najradije odustaje.
Duda ima takmičarski duh iako to negira.
Kad joj kažem, idemo polako, uvek završim vukući je za lakat jer mora da bude makar korak brža. A ako ste vi nekim čudom ispred pokušavaće do poslednjeg daha da vas sustigne.
Sve su to razlozi zašto sam joj predložila da treninge, kao i ja radi po pulsu. Znam da ima različitih mišljenja o trčanju po pulsu, ali meni se totalno sviđa. Najjednostavnije rečeno on vam omogućava da trening uvek odradite u skladu sa vašim trenutnim mogućnostima.
Sve smo ovo rešili jednim pulsmetrom, koji sam joj vidovnjački poklonila za prošli rođendan.
I sada joj treninzi izgledaju lakši i realniji.
Sad je još samo treba podsećati da prati puls čak i onda kad neki slatkiš prozuji ispred nas.

Prethodno Dvanaest sati kilometara
Sledeće Način doskoka, broj koraka, efikasnost i povrede