Strah od odustajanja


Ponekad je teško napraviti taj prvi korak, ma u koliko da ste dobroj formi

Dok trčim imam običaj da slušam knjige u audio formatu i „ozbiljne“ emisije jer volim taj osećaj da učim nešto dok treniram i da tako održavam i svoj mozak, a ne samo telo. Jedna od omiljenih emisija mi je Freakonomics Radio, autora knjige Freakonomics, koja kroz oči ekonomiste posmatra svet oko nas i pokazuje nam da on nije uvek onakav kakvim nam se čini.

Pre oko godinu i po dana tema emisije bila je odustajanje i kako odustajanje nije uvek onako tragično kako nam na prvi pogled izgleda. Celoga života uče nas da pobednici nikada ne odustaju, da je potrebno biti uporan ma koliko da su veliki izazovi, a nikada nam niko ne govori da je ponekad najbolje rešenje i najpametniji potez da jednostavno dignemo ruke, da smanjimo gubitke i odustanemo, o čemu god da se radi – poslu koji nas ne zadovoljava, braku u kojem više nema ljubavi, načinu života koji nas ne čini srećnim…

Ponekad je teško napraviti taj prvi korak, ma u koliko da ste dobroj formi

Ove nedelje tema je bila ista, ali za promenu o njoj nisu pričali stručnjaci već obični ljudi, slušaoci koji su posle prethodne emisije odlučili da naprave promenu u svom životu, da preseku i odustanu od – čega god… A jedna priča ostavila je izuzetno snažan utisak na mene, toliko da celoga dana nisam mogao da prestanem da razmišljam o njoj.

Serra Mentessi: Zdravo, ja sam Sera Mentesi, iz Sakramenta sam i pretpostavljam da sam bivša trkačica…?

Voditelj: Mentesi nam je pisala o svojim trkačkim navikama.

Serra Mentessi: Oduvek sam bila aktivna. I dalje sam aktivna. Ali nakon nekog vremena jednostavno sam izgubila tu ljubav prema trčanju. Ali otkrila sam da je stvarno jako teško odustati. Jer, šta bi drugo mogao da radiš? Kupio si patike, kupio si odeću, pripadaš raznim klubovima, svi prijatelji razmišljaju o tebi kao o trkaču i mislim da si toliko definisao sebe na taj način da ti je sve postalo navika iako srcem zapravo i nisi toliko u tome.

Voditelj: Jednoga dana krenula je na trčanje. Sa svojim iPod-om.

Serra Mentessi: Taj trening… i dalje razmišljam o tom treningu. Izašla sam napolje i stigla do kraja ulice. Bio je prelep dan, bio je jul ovde u Kaliforniji, ali ja jednostavno nisam bila raspoložena. Doživela sam pad nekoliko nedelja pre toga tako da mi je članak još uvek bio blago otečen, i jednostavno nisam želela da trčim. Ali bilo mi je u planu i tako sam i izašla napolje. I počela je „Dobra strana odustajanja“ ali u tom trenutku nisam ni povezala stvari. I verovatno sam slušala emisiju nekih 15-20 minuta dok nisam shvatila da mi je ta epizoda poslata tog dana i da će ovo biti moje poslednje trčanje. Ona mi je dala dozvolu da odustanem, što mislim da mi je bilo potrebno. Bilo mi je potrebno da mi neko kaže da je to u redu. I došla sam kući, i istuširala se… i prestala sam da trčim.

Postoji nešto neverovatno tužno u njenim rečima. Ali mislim da ta tuga ne dolazi sa njene strane, mislim da dolazi od nas, iznutra, jer u njenim rečima prepoznajemo isti onaj glas koji čujemo svaki put kad obuvamo patike. Kao bivši pušač mogu da kažem da ti nikada zapravo ne prestaješ da razmišljaš o cigaretama. One nisu deo tvoje svakodnevice i naučio si sebe da izađeš na kraj sa iskušenjem, ali čim ih neko izvadi i stavi na sto ti se automatski setiš koju vrstu si pušio, kako si ih držao, u kojem džepu si ih nosio…

Mislim da je isto i sa životnim navikama. Niko od nas nije rođen kao trkač. Postoje oni koji su počeli pre toliko godina da se više i ne sećaju kakvi su bili njihovi dani kada nisu imali sat-dva rezervisano za trening, ali većina jako dobro pamti kako je izgledalo imati obroke bez mere, lenčariti i gledati TV, provesti ceo dan u krevetu, izlaziti u prirodu samo Prvog maja na roštilj…

I svi u sebi imamo taj strah da bi nešto moglo da se desi zbog čega bismo se vratili takvom životu. A takav život je jako primamljiv, i jednom kada se vratiš jako teško je izvući se iz njega ponovo.

Fauja Singh odlučio je da okači patike o klin i prekine sa trčanjem u 101. godini života

Često razmišljam o tome šta bi se desilo ako bih jednoga dana prosto izgubio želju da trčim. Navikao sam da sebi stalno postavljam neke ludačke ciljeve, ali u jednom trenutku ću jednostavno morati da se pomirim sa činjenicom da sam dostigao svoj maksimum i da dalje nema ništa. Još uvek sam u godinama kada je svaki rezultat na trci bolji od prethodnog, ukoliko dobro treniram, naravno, ali šta se dešava kada shvatiš da su najbolja vremena iza tebe i da ne postoji intenzitet treninga koji može da nadoknadi ono što si izgubio samom činjenicom da si godinu dana stariji?

Divim se osobama kao što je čika Miloje, koji i dalje trči maratone iako je ušao u devetu deceniju života. Ali on je samo jedan, gde su svi ostali njegovi vršnjaci? Odustali naravno. Neki iz zdravstvenih razloga, neki zbog manjka vremena i drugih obaveza, ali većina jer je u jednom trenutku izgubila ljubav prema trčanju i volju da trenira, a to je nešto čega se i ja beskrajno plašim. I verujem da nisam jedini.

Devojci sa početka priče to se dogodilo. Pokušala je da „pregura“ ali jednostavno je bilo jače od nje. I znate šta, dobro je što je tako. Nikada ne bi trebalo da radite ono što vas ne čini srećnim. A ako je to nešto što vas čini energičnijim, zdravijim, mršavijim i bolje građenim, ja nisam osoba koja će vam reći da je osećaj neispunjenosti mala cena koju morate da platite kako biste sve to dobili. Svako od nas ima slobodnu volju i mislim da je najbolje što možete da uradite za nekoga to da mu predstavite sve relevantne činjenice, date mu savet ukoliko ga zatraži i, konačno, ostavite ga na miru da tu odluku donese sâm.

Za sve vas koji razmišljate da odustanete – razmislite dobro. Ukoliko je to i dalje vaša želja a ne jednostavno lenjost zamaskirana u nešto drugo, onda je to možda i najbolje rešenje. A mi ostali – mi ćemo i dalje čekati da se predomislite. I kada se to desi dočekaćemo vas raširenih ruku. Vrata za nekoga ko se ponovo vraća trčanju ostaju zauvek otvorena…

Prethodno Zoe Romano, devojka sa srcem lavice
Sledeće Želite da jedete manje? Ne idite u prodavnicu praznog stomaka