Stara planina – trčanje po krovu Srbije


Na Midžoru, najvišem vrhu Centralne Srbije

U januaru sam prisustvovao zajedničkom treningu mog budućeg kluba na Fruškoj gori, i od tog trenutka razvio sam neverovatnu ljubav prema planinskom trčanju… Već skoro deset meseci trudim se da ne propustim ni jednu trku, ni jednu akciju, i zato, kad mi se ukazala prilika da na par dana pobegnem od grada na Staru planinu i pravim društvo drugaru koji je tamo putovao poslovno, znao sam da će mi patike za trčanje biti sastavni deo garderobe…

Midžor - Ski MapDržava je procenila da bi Stara planina u budućnosti mogla da postane centar turizma ovog dela Srbije i počela je da ulaže u izgradnju hotela visoke kategorije, i puteva kojima bi ih povezala sa Babinim zubom gde se nalazi skijalište. Ne želim da ulazim u polemiku koliko je to dobra ideja ili ne, i hoće li veliki broj turista loše uticati na još uvek nedirnutu prirodu, sigurno hoće, ali stičem utisak da je to jedini način da ovaj kraj nekako zaživi… Na putu do tamo prolazi se kroz nekoliko, imam rezervu da ih uopšte nazovem naseljima – sva deluju pusto, prazno, kao da su ih meštani napustili istovremeno kad i njih nada da će stvari jednoga dana postati bolje…

Krenuo sam od Jabučkog ravništa, gde me je drug ostavio, putem u izgradnji ka glavnom koji vodi do Babinog zuba… Od kad trčim, trčim gradom, i ljudi su me oduvek posmatrali kao ludaka kad znojav, u majici i šorcu na deset stepeni proletim Knez Mihailovom, ali nikada se nisam osetio kao jedan dok nisam uhvatio sebe kako se provlačim između mašina, bagera i radnika u fluorescentnim prslucima koji pokušavaju da završe radove na vreme… Ovaj deo, oko kilometar i po, stvarno je bio naporan, ne zbog terena koji je, u najgorem slučaju, valovit, već što su kamioni koji su konstantno prolazili noseći građevinski materijal dizali užasnu crvenu prašinu koja je ulazila u oči i usta i škripala pod zubima…

Pogled sa žičarePo izlasku na asfalt kreće prvi veliki izazov – strm uspon od nekoliko stotina metara – kilometar, koji predstavlja najveći deo visinske razlike između ravništa i doma… Na njegovom vrhu nalazi se vidikovac koji pruža fenomenalan pogled na dolinu pokrivenu senkom ispod i zastrašujuće stene Babinog zuba iznad vas… Već tu sam prvi put prohodao kako bih čuvao snagu za ostatak staze i iskoristio priliku da uhvatim nekoliko fotografija…

Udaljavajući se od doma lagano nestaje asfalt, a zatim i dobro obeleženi putevi, osim onih koje su utabale planinarske čizme i bujice otopljenog snega… Nema više ni šuma, sve ostavljate iza sebe i jedino što vidite su hektari i hektari zlatne, osušene trave, kao žiletom ispresecane crvenim pešačkim stazama… Sa vaše leve i desne strane dva potpuno različita, podjednako nestvarna prizora… Sa jedne, u senci planine na kojoj se nalazite, boje rđe i zelenih četinara, izmešane u nekom čudnom odnosu kao na platnima Džeksona Poloka – kontrast stalnog i cikličnog života, od kojih je kasniji na smiraju… Sa druge, vrhovi, kao jato kitova koji bi da ih okupa izlazeće sunce, izranjaju i opet nestaju u paperjastoj izmaglici… A ona deluje tako nežno, tako ranjivo, čini ti se, ako malo jače duneš u njenom pravcu, raspršiće se poput sapunice u dečijim rukama…

Pogled na Babin zubNa planini nikog – sam si sa svojim mislima koje te nose na čudna mesta… Odjednom ti podloga izgleda nestabilnija, trava klizavija. Kroz glavu ti prođe – šta ako padneš, ako iskreneš, polomiš nešto? Koliko pre nego što te neko pronađe, pre nego što uopšte krene da te traži…? Signal nemaš, jedina osoba koja zna gde si ni ne očekuje te bar pet sati… A voda? Hoće li je biti dovoljno za povratak…? Setiš se scena iz filma „127 sati“ i dobiješ napad smeha – on je bar imao nož… To kao da te trgne, uhvatiš uzde svoje podsvesti, zategneš ih i opet uživaš u svakom koraku, svakom poskoku…

Kako nadmorska visina raste počinješ da osećaš posledice na svom telu… Disanje ti postaje ubrzano, puls ne silazi ispod 180 ni kada hodaš na teškim uzbrdicama… Iako trčiš lagano, praktično džogiraš, listovi te zatežu nenaviknuti na ovu vrstu napora… Vetar postaje sve jači, kao i sunce – znojiš se i ježiš u isto vreme, u senci čak i zadrhtiš… Prvih nekoliko kilometara odlučan si da se popneš na svaki vrh, upiješ svaki vidik, i to je lako dok staza prolazi pored njih – skreneš nekoliko metara i tu si… Ali kasnije stvari postaju komplikovanije – kad do nekog ima više od sto metara strme uzbrdice bez staze, i kad kreneš da proklizavaš i propadaš kroz mekano rastinje dok silaziš… Onda počneš da kalkulišeš i razmatraš da li se isplati trošiti snagu i rizikovati povredu baš na svakom…

Dok kilometre lagano ostavljaš iza sebe a pogled postaje sve bolji i širi, počinješ da žališ što se nisi više potrudio u srednjoj školi da naučiš imena svim planinama koje se kao krtičnjaci prostiru pod tobom… A čak i da jesi, da li bi pomoglo? Da li je moguće naučiti nešto o planini a ne biti na njoj, ne osvojiti njene vrhove, ne upiti boje kojima ju je godišnje doba išaralo…? I šta je bitnije – znati koja se ruda gde nalazi ili opisati put do vrha koji si celoga života posmatrao iz podnožja…?

Pogled na MidžorVreme lagano protiče i cilj ti izgleda sve bliže i stvarnije. A cilj je Midžor – najviši vrh centralne Srbije… Sanjao si o njemu prethodnih dana – kako koračaš na prstima da ne probudiš diva pod svojim nogama, pružaš ruku da dodirneš spomenik plašljivo kao toplu peć, vidiš celu Bugarsku kao maketu prostrtu ispred sebe… Još jedna uzbrdica, oštra i duga ali podnošljiva, i kod stare karaule si… Staza je odavno prestala da bude zemljana i postala gotovo stenovita, umesto prštanja kamenja sad se čuje krckanje tankih, crvenih ploča koje pucaju pod tvojim patikama kao crepovi dok izvlačiš poslednje zalihe snage za duge korake koji te nose ka vrhu… A onda ravno – kraj! Znak kaže još dvesta metara, ali poješćeš to poslednje brdo kao čokoladicu nakon ovakvog puta. Glas u tebi ti govori da si tu, da si stigao…

I dalje si sam… I dalje kilometrima oko tebe nema nikoga da te vidi kako se sankaš na suvoj travi tražeći najbolju trasu do vrha… Kako krećeš, odustaješ, vraćaš se, osmatraš, sve dok ne pukneš i uspužeš se na silu, pravolinijski, najkraćim mogućim putem… Staneš, prvo jednom nogom, onda drugom, uspraviš se, nesigurno kao malo dete, okreneš se oko svoje ose i shvatiš da na gore više nema gde, da je to to… I to te malo uplaši – zavrti ti se od pomisli da je moguće pogledati naviše i da jedino što vidiš bude žuta tačka na nebu…

Pogled sa puta ka MidžoruAli saberu ti se utisci i po prvi put od starta opustiš se u pravom smislu te reči… Više te ne zanima koliko je vremena prošlo, koliko si kilometara prešao, koji te problemi čekaju kod kuće, u koliko sati igra Mančester, da li je još magla u Beogradu, imaš li planove za sutra… samo zatvoriš oči i slušaš vetar kako zviždi oko tebe… Mislim da bi to moglo biti najbliže spiritualnom osećaju koji neki imaju dok kleče u molitvi pred krstom ili meditiraju sa šarenim kristalom oko vrata – totalno nadzemaljsko iskustvo, nirvana…

Povratak ti služi da preživiš ponovo sve pre nego da stekneš nove utiske… Kroz glavu motaš gde si sve stao da slikaš vidik, gde si vezivao pertle, gde si se sapleo, i u tim razmišljanjima ti put praktično proleti, s obzirom na to da je u povratku uglavnom nizbrdica i da više nema razloga za zadržavanje… Počinješ da srećeš i prve planinare. Idu ljudi u punoj ratnoj opremi – gojzericama, jaknama, sa planinarskim štapovima, i čude se prilici koja je upravo protutnjala pored njih u trenerci i patikama, podigavši samo ruku da ih pozdravi… Oštri spustovi su surovi prema već umornim mišićima, ali stisneš zube i tešiš se da je još malo ostalo… Opet asfalt, opet usta puna prašine, ali tu si, na mestu sa koga si krenuo tri i po sata, i dvadeset i šest kilometara ranije…

Na MidžoruZa divno čudo, ne osećaš se istrošeno. Umoran si ali i pun neke životne energije koja izbija iz tebe… Male stvari te više ne opterećuju – kao da te je neko ugasio i ponovo pokrenuo, i da vreme počinješ da računaš od tog momenta… Mislim da ću pokušati da sačuvam taj osećaj, da ga upakujem, zaključam i ostavim negde za trenutak kad me grad ponovo sažvaće i savlada… I kada mi stvari ponovo budu izgledale sivo i mračno, kad se osetim sputano i zatvoreno, zadržaću osmeh jer sam imao priliku da doživim nešto ovako, i imaću jedno više blistavo sećanje da iz njega crpim nadu, i kojem ću uvek moći da se vratim…

Prethodno Šta znači biti pobednik...?
Sledeće Olimpijada 1936. - pobednici, poraženi i zaboravljeni