Šta se mora, šta se može a šta je pametno


Homoljske planine

4. marta u Nišu se organizuje 17. Zimski maraton samoprevazilaženja. Prethodne dve godine trčao sam u Beogradu, Koceljevi i Novom Sadu, ali mi se Zimski nije uklapao u planove jer je pomeren iz januara za mart, preblizu Beogradskom za koji sam se u tom trenutku spremao. Ali prošle godine to nije bila toliko bitna stvar, samo još jedna trka na koju nisam bio u mogućnosti da idem na početku pretrpane sezone. Ove, od kako sam istrčao novosadski Noćni, i Zimski mi je ostao jedini domaći na kojem nisam bio, stvari su drugačije.

Start prošlogodišnjeg Zimskog maratonaS obzirom na to da se dosta dugo nije znalo kada će biti održan kako bih se spremao konkretno za njega, doveden sam u situaciju da počnem sa dužinama, koje u principu označavaju najteže nedelje programa, pre nego što sam uopšte i počeo sa pripremama i dao sebi dovoljno vremena da izgradim bazu za 30+ kilometara vikendom. Prve nedelje primene plana izgurao sam bez većih problema 28 kilometara preko novootvorenog mosta, ali već druge i treće nisam mogao da završim trening od 30 odnosno 32. Zapravo mogao sam, ali je on predstavljao toliki napor da jednostavno nisam želeo da dovodim u pitanje svoje zdravlje i ostatak sezone zbog jedne trke, ma koliko mi kao neki cilj značila.

Ta odluka, toliko u suprotnosti sa svim što sam radio prošlih godina – dva maratona u tri nedelje, planinski na skoro 40 stepeni, triatlon i pored pada zbog kojeg sam morao na ušivanje, navela me je da počnem da preispitujem ne samo pristup trkama u prošlosti već i to šta zapravo od trčanja hoću i koje ciljeve njime želim da ostvarim. Da li je stvarno toliko važno istrčati trku po svaku cenu i dovesti telo do stanja takve iscrpljenosti da su mu potrebne nedelje da se oporavi? I šta zapravo ta dostignuća znače – sve trke u zemlji, okruženju, jurenje brojeva, šta je poenta ako postoje stvari koje propuštamo dok kasnije ležimo u krevetu? Hoće li trke pobeći, zar nas neće sačekati i sledeće godine?

Homoljske planine

Danas sam imao priliku da uradim ono što najviše volim, budem spontan do granice ludosti i uradim nešto što drugima verovatno ne bi ni prošlo kroz glavu. Kada sam saznao za mogućnost da odradim planinski trening i isprljam nove Salomonke na Homoljskim planinama, bez razmišljanja sam počeo da se pakujem. Našao sam plan staze, spremio kompas, baterijsku lampu, stavio telefone na punjenje i već sam bio spreman da počnem da budim ljude kako bih pozajmio GPS i foto-aparat kad sam za trenutak zastao i zapitao se šta to zapravo radim. Bio sam spreman da odem po užasnom vremenu na nepoznatu stazu, van civilizacije, iskaljam se do guše, pokisnem, smrznem, izmrcvarim, verovatno i izgubim u sumornom januarskom danu, bez vremena da na pravi način uživam u lepotama ovog dela Srbije, samo da bih opravdao neku sliku koju sâm o sebi imam – da sam impulsivan više nego proračunat i da mogu upornošću i izdržljivošću da nadoknadim manjak iskustva u svakoj situaciji.

Krpljenje za vreme triatlonaI tako, rešio sam da propustim ovu priliku i posetu homoljskom kraju ostavim za neko lepše vreme, kada dan bude bio duži a pogled sa Štubeja malo manje depresivan. A šta ću raditi početkom marta – o tome još uvek razmišljam. Zdrav razum mi kaže da bi trebalo da zaboravim na Zimski maraton, istrčim eventualno polu i ostavim ga za sledeću ili neku drugu godinu, ali iz šablona ponašanja u prethodnoj godini ne mogu a da ne pomislim kako jedna odložena akcija i par neuspešnih treninga, ma koliko me terali da preispitam svoje stavove, neće biti dovoljni da promene ono što suštinski nije u redu u mojoj glavi – želju da gurnem sebe preko sopstvene granice makar se na zemlju dočekao nosem. Odlučio sam da se fokusiram na ono što je u životu zapravo i jedino bitno – viđanje i druženje sa dragim ljudima koji će takođe biti u Nišu, a da li će mi na kraju na diplomi pisati jedan broj ili drugi, to ću znati kad budem video kako se osećam na sâm dan trke.

Prethodno Poslednji pozdrav najvernijem pratiocu
Sledeće Ne videti šumu od drveća