Šta mladi rade kako bi izgledali bolje, II deo


"Snažno" je novo "Mršavo"

Ovaj tekst neću započeti anegdotom već pitanjem – kako izgleda idealna građa? Ukoliko imate više od trideset godina velika je verovatnoća da se ta ideja u mnogome promenila od kada ste vi bili mlađi. Posebno u poslednjim godinama, veliki akcenat stavlja se na dostizanje atletske, mišićave građe, što je velika razlika u odnosu na vitkost i mršavost, ponekad na granici nezdravog,  kao što je bio slučaj pre nekoliko decenija. „Snažno je novo mršavo!“ To nije samo mantra. To je princip koji je većina prihvatila i koji pokušava da ostvari.

"Snažno" je novo "mršavo"

Sve to samo po sebi nije obavezno loše, ali kao i u slučajevima kada se ljudi izgladnjuju kako bi dostigli težinu koja je po njima dovoljno niska, i želja da imamo mišićavije, definisanije i snažnije telo može nas odvesti na pogrešnu stranu ukoliko u toj želji počnemo da primenjujemo nezdrave načine ponašanja.

Razmislite o ovom broju – 91%. Toliko je dečaka školskog i srednjoškolskog uzrasta (u proseku nešto iznad 14 godina) izjavilo da je u poslednjih godinu dana makar povremeno vežbalo kako bi povećalo svoju mišićnu masu, ako je verovati novoj studiji objavljenoj u Žurnalu američke akademije pedijatrije u novembru 2012. Taj broj je nešto niži kod devojčica, oko 80%, ali je i dalje visok, pogotovo za osobe u razvoju.

Ovo može delovati apsurdno – zar nam zadatak i nije da što veći procenat dece aktiviramo, pogotovo kada smo suočeni sa porastom gojaznosti, nezdravom ishranom i sedentarnim životnim stilom. To je apsolutno tačno, problem je cilj koji tim vežbanjem oni žele da postignu i šta se dešava kada ideal koji jure postane predmet opsesije.

Vežbanje nije jedini faktor koji je meren u pomenutoj studiji, pored njega istraživana je učestalost promene načina ishrane, korišćenje proteina, suplemenata, steroida i drugih supstanci za povećanje mišićne mase. Skoro 35% dečaka koristi neku vrstu proteina ili šejkova kao dodatak ishrani. 6% koristilo je steroide makar periodično, a više od 10% i neku drugu supstancu. Slična, doduše nešto bolja situacija je i kod devojaka. Ovo su izuzetno visoki brojevi koje niko nije očekivao na početku studije. Kada se uzme u obzir i to da su podaci prikupljani putem ankete među samom decom, kao i da na listi postoje ilegalne stvari čije korišćenje bi neko mogao imati rezervu da prizna, može se reći da je ovo zapravo veoma konzervativna procena. Podsetiću još jednom, prosečne godine učesnika u studiji – 14,4.

Po rečima dr Shalendera Bhasina, profesora medicine na Bostonskom univerzitetu, u intervjuu magazinu The New York Times:

Problem sa suplementima je u tome što oni nisu regulisani zakonom poput lekova, i veoma je teško znati šta se tačno nalazi u njima. Neki sadrže anaboličke steroide, a čak i proteinski dodaci visokog kvaliteta mogu biti opasni u velikim količinama, ili ukoliko se uzimaju kao zamena za obroke (skoro 70% dečaka i preko 60% devojčica prijavljuje promene u ishrani u pokušaju da poveća mišićnu masu, prim. ured.).

Anabolički steroidi predstavljaju posebnu opasnost za telo u razvoju. Oni zaustavljaju proizvodnju testosterona kod muškaraca, što dovodi do velikih problema prilikom „skidanja“, kada dečaci koji još uvek rastu pokušaju da prestanu da ih koriste. Pa ipak, asocijacije sa profesionalnim sportistima poput Lensa Armstronga ili Berija Bondsa podržavaju zabludu da se mogu uspešno koristiti i kontrolisati.

Ono što posebno zabrinjava je učestalost ovog načina ponašanja kod osoba koje se bave sportom. Posebno, istovremena primena bar tri načina za dobijanje mišićne mase od navedenih pet (promena u ishrani, vežbanje, proteini, steroidi, ostale supstance) bila je duplo prisutnija kod dečaka koji su deo sportskog tima u odnosu na ostatak uzorka. Jedino što se izdvaja je manja upotreba steroida, ali imajući u vidu da bi sportisti mogli izbegavati da priznaju njihovo korišćenje, ovaj podatak treba uzeti sa rezervom. Sve navedeno vodi do zaključka da je kod sportista ovog uzrasta prisutan veći pritisak da dostignu određene atletske ideale koji se od njih (ili koje sami od sebe) očekuju.

Još jedan zanimljiv podatak je da, kontraintuitivno, i osobe sa povećanim indeksom telesne mase, odnosno osobe sa viškom kilograma i gojazne osobe, imaju tendenciju da češće koriste alternativne načine da pospeše rast mišića od onih „normalne“ građe. Kod njih je malo problematičnije izvući zaključke s obzirom na to da je možda upravo želja za povećanjem mišićne mase dovela i do povećanja težine, ali neke druge, ranije studije dale su slične rezultate tako da se to slobodno može pretpostaviti da je istinito.

Ovo istraživanje nije zabeležilo „grupisanje“ ovog načina ponašanja u okvirima škole u određenim socijalnim grupama, što govori da je ono pod uticajem faktora van škole, najverovatnije poruka putem masovnih medija ili nekih širih društvenih normi.

Poslednjih godina i decenija, muški kao i ženski ideal građe je izrazito mišićaviji

Kao zaključak, istraživači navode potrebu da pedijatri i drugi zdravstveni radnici koji su u kontaktu sa decom ispitaju njihove navike prilikom poseta, i bolje ih informišu o svim opasnostima koje prete kao posledica rizičnog načina ponašanja. Imajući u vidu rezultate među sportistima, posebno bi važna uloga mogla biti sportskih lekara, ali i trenera, kao i angažovanje nastavnika i roditelja u njihovim atletskim aktivnostima.

Veoma je važno napraviti razliku između koristi koju deca mogu imati od fizičke aktivnosti i modifikovanja ishrane tako da ona bude zdravija i sveobuhvatnija, i rizika ukoliko takvo ponašanje pređe u opsesiju. U svakoj situaciji treba isticati značaj umerenosti, i naglašavati načine kako da oni koji su malo skrenuli sa puta uspešno pronađu put nazad.

Autori studije u zaključku zadržavaju i malu ogradu koja je posledica pre svega demografskog preseka učesnika. On ne odgovara u potpunosti demografskom preseku dece školskog uzrasta u svim američkim državama i kao takav bi mogao imati rezultate koji se donekle razlikuju od nekih drugih. Pa ipak, i pored toga, ovo je do sada najsveobuhvatnije istraživanje koje se bavilo ovim problemom i verovatno povod za čitav niz ogleda koji bi u budućnosti za temu mogli imati to kako izgleda atletski ideal kojem deca školskog uzrasta teže, i šta su sve spremna da urade kako bi taj ideal dostigla.

Prethodno Šta mladi rade kako bi izgledali bolje?
Sledeće Zašto se često razbolimo nakon trke?