Šta je to maraton?


Hercules u Rumuniji, poslednji istrčani maraton ove godine

Jedno pitanje – šta je zapravo maraton? Naravno, svi znamo definiciju, distancu, poreklo, ali šta je zapravo maratonska trka? Da li je ona određena nekim sporednim stvarima kao što su broj na majici, učesnička medalja i gužva na startu, ili tom magičnom dužinom od 42.195 metara koju je neko drugi izmerio za tebe i „samo“ ti ostavio da je pretrčiš? Stvarno sam ljubitelj maratona, ali za tri godine koliko ga trčim još uvek nisam uspeo da nađem pravi odgovor.

Hercules u Rumuniji, poslednji istrčani maraton ove godine

Kada sam počeo da trčim bio sam jako spor. Toliko spor da sam se uplašio da možda neću uspeti da završim svoj prvi u predviđenom vremenu (5 sati na većini trka). Zbog toga sam odlučio da testiram sebe i nekih mesec dana pre Beogradskog maratona jedan trening dužine „malo“ produžim, sa 32 na 42,195 kilometara, čisto da uverim sebe da je to nešto što zaista mogu. I tako sam 21. marta 2010., jednog prohladnog popodneva (zapravo počeo sam u toku dana a završio noću), po prvi put istrčao nešto za šta sam se cele prethodne godine spremao. Sâm, bez okrepe osim flašica limunade i vode koje sam sakrio pored staze, bez varanja, skraćivanja krugova i sečenja uglova gde je to moguće, za nešto manje od pet sati, po prvi put sam prešao famoznih 42k. Ali ono što mi je najzanimljivije u svemu tome je da kada sam konačno završio, nisam sebi rekao „uspeo sam!“, već „spreman sam!“ Očigledno je falilo nešto, taj osećaj da si deo nečega što je veće od jednog običnog dužeg treninga, da su i drugi svedoci tvog podviga i da si ga na neki način podelio sa njima.

Znam i za ekstremniji primer. Prošle godine je prijatelj iskoristio posetu Grčkoj da istrči čuvenu trasu kojom ide Atinski maraton, doduše u suprotnom smeru, od Atine do Maratonskog polja. Može li išta biti više „maratonsko“ od toga? Proći putem od kojeg je sve počelo, na kojem je nastala legenda i na kojem je jedan vojnik dao svoj život da donese radosnu vest otadžbini iako je bitka već bila odlučena… Ne, na zidu na kojem drži okačene medalje sa trka nema mesta za suvenir sa ovog putovanja, to je nešto što je uradio za sebe, „za svoju dušu“, kako bi zadovoljio neki lični poriv i imao priču kojom malo ljudi može da se pohvali.

Priznaću nešto, za nekoga ko toliko uživa u maratonu, zaista ne volim maratonske trke. Nemam u sebi usađenu tu želju za nadmetanjem, trčanje u gužvi me ne vuče da dam više nego što mogu, i osim potrebe da ostvarim nešto, recimo određeno vreme, ili da doživim nešto što ranije nisam, ceo taj haos oko maratona je nešto što me uopšte ne privlači. Većina maratonaca izgradila je oltar na koji je postavila neku od najvećih svetskih trka, recimo Njujork ili Berlin, ali ja i dalje maštam o trčanju Istambulom, jedinom trkom na dva kontinenta, Kineskim zidom, pod svetlima aurore borealis u Norveškoj, uz Olimp, kuću grčkih bogova… Imam osećaj da je izgubljeno nešto od tog maratonskog duha time što je fokus prebačen sa same trke na destinaciju, sa trčanja među osobama koje dele tvoju strast na trčanje među osobama koje imaju slične rezultate. Najiskreniji sam kada kažem da su mi draže trke na kojima ima manje učesnika ako su tu došli iz ljubavi prema trčanju, ne zbog startnog paketa, novčanih nagrada, izgleda medalja…

Gužva na prvim kilometrima Njujorškog maratona

Pre nekoliko meseci razgovarao sam sa Dragom Borojom, čovekom sa najviše istrčanih maratona u Srbiji, i tom prilikom mi je pomenuo nešto za šta ranije nisam čuo. Kada kao on imate preko 200 istrčanih maratona, to u jednom trenutku prelazi u nešto više od ljubavi i postaje potreba i zavisnost. I šta onda raditi u letnjem periodu kada su zbog visokih temperatura trke retke, a želja da se trči i dalje postoji? U Evropi to rešavaju organizovanjem takozvanih „hamburg“ maratona. Ideja je da se skupi grupa istomišljenika, minimum tri trkača, i oni zajedno odrede mesto, stazu, vreme održavanja, i prosto – trče. Bez startnih paketa, bez medalja, bez sponzora, bez želje za dokazivanjem, jednostavno iz ljubavi prema maratonu. Odmah su mi oči zasijale genijalnošću ove ideje – istrčati trku a ne zavisiti od organizatora, ne plaćati startninu za „čast“ da učestvuješ, a opet ne trčati sam, podeliti radost jednog od najvećih ispita spremnosti i kondicije sa nekim – stvarno mi se učinilo da je uhvaćena sama suština onoga što bi duh maratona trebalo da predstavlja. Još samo kada bi se nešto slično održavalo i kod nas…

Na moje veliko zadovoljstvo nisam jedini koji je prepoznao pravi smisao ovakvog događaja, to je učinio i Nino, jedan od najinspirativnijih ljudi koje sam imao priliku da upoznam, čiji elan može da se uporedi jedino sa njegovom željom da se iproba nešto novo, da se stvari promene, da se svaki trenutak iskoristi produktivno, na najbolji mogući način. Od jedne ideje, više predloga, da se vikend u kojem se ne održava ništa posebno iskoristi za jedno zajedničko okupljanje i trčanje, za manje od nedelju dana nastao je ceo poduhvat sa sudijom koji broji krugove, video projektorom, medaljama, i što me posebno raduje, već preko 20 maratonaca. Tu će naravno biti i onih koji ne trče celu dužinu, koji će doći da prave društvo, pomognu, jer su i oni poželeli da budu deo nečega posebnog iako možda nisu spremni i utrenirani da istrče čitavih 42 kilometra.

Ovo će mi biti deseti maraton, već treći ove godine, iako nisam planirao uopšte da ih trčim niti sam se nešto posebno spremao, stvari su se jednostavno tako poklopile. Da je neki drugi u pitanju verovatno bih ga preskočio ili učestvovao na kraćoj trci, ali ovako jednostavno ne mogu da dočekam subotu i priliku da izađem na tartansku stazu u pančevačkoj Narodnoj bašti. Ovo je prvi put da se nešto slično organizuje u Srbiji i stvarno se osećam počastvovano što ću biti deo svega toga, i zaista bih želeo da nas bude što više koji ćemo istrčati tih čarobnih 42,195. Ukoliko imate želju da budete deo trke, nemojte čekati. Prijavite se odmah, do 15 časova, jer je to jedini način da dobijete personalizovani broj i učesničku medalju. Naravno, i oni koji se prijave kasnije moći će da učestvuju, ali trebalo bi našem domaćinu što više da olakšamo posao.

Tartanska staza na kojoj će se održati Pančevački "hamburg" maraton

I da nekako zatvorim krug na kraju. Šta je to maraton – zaista ne znam, ali umem da ga prepoznam kad ga vidim. U subotu u Pančevu neće biti velike organizacije, svako će doneti svoju okrepu, i neće biti nagrada za najbolje, ali nemojte sumnjati – u 20 časova u Narodnoj bašti trči se maraton, i svi su dobrodošli!

Više informacija: Facebook, Pobedi dijabetes

Prethodno 15. u 5h - Zvezda je rođena!
Sledeće Vežbanje i apetit