Šta je bitnije – vrsta tečnosti ili njena temperatura?


Može li najnovije istraživanje da promeni način na koji razmišljamo o hidrataciji za vreme treninga i trka?

Pre nekoliko dana pisano je o tome kako je nošenje hladne flašice sa vodom jednostavan način da se rashladite za vreme letnjih treninga, međutim, hladna voda predstavlja i najbolji način da se dobro hidrirate za vreme trčanja.

Iako bi se moglo pretpostaviti da postoje određeni metabolički razlozi zbog kojih hladna voda bolje hidrira organizam od tople, izgleda da je jedini  ipak samo činjenica da je trkači konzumiraju u većim količinama. Deluje intuitivno ali grupa naučnika je odlučila da proveri koliko temperatura vode utiče na hidrataciju za vreme vežbanja, i došla je do zaključka da ukoliko je voda ledena (0-10 °C) ili hladna (10-22 °C) biće unesena i do 50% više nego u slučaju kada je topla (toplija od 22 °C), odnosno da će dehidratacija biti smanjena za čak 1,3% telesne težine.

Može li najnovije istraživanje da promeni način na koji razmišljamo o hidrataciji za vreme treninga i trka?

Iz ovoga bi se moglo izvući nekoliko zanimljivih zaključaka, pogotovo što se tiče trčanja u toku letnjih meseci. Jedan od njih je da s obzirom na to da je granica u temperaturi vode 22 °C, što je dosta više od temperature napitaka iz frižidera, isplativo je nositi rashlađenu vodu na trening čak i ukoliko to podrazumeva da ćete je ostaviti negde usput na stazi da vas čeka i da će se u međuvremenu zagrejati na suncu, ili da ćete je nositi sa sobom na duže treninge za vreme kojih će njena temperatura u ruci značajno porasti.

Sa druge strane i organizatori trka koje se odvijaju u letnjim mesecima, ili prolećnim i jesenjim ako su temperature značajno više u odnosu na prosek, mogu da vide značaj koji hladna voda na okrepama ima za učesnike. Najčešći problemi koji trkači imaju na njima posledica su visoke temperature i loše hidratacije, što je nešto što bi se lako moglo rešiti upravo na ovaj način – nižom temperaturom vode. Teško je očekivati da je organizator u stanju da celokupnu zalihu drži u frižideru ili hladnjači do početka trke, ali bolja logistika za vreme događaja koja podrazumeva kraće ostavljanje vode na suncu ili točenje direktno iz cisterni u kojima bi duže zadržala svoju temperaturu, čine se kao jednostavna rešenja.

Ali možda najbitnije za obične rekreativce je to da razumeju da činjenica da im se ne pije voda, ili da im se pije u manjoj meri zbog njene temperature, ne znači da njihovom telu nije potrebna. Ovo posebno važi za početnike koji prave neke naivne greške kao što je neprikladno odevanje na visokim temperaturama iz uverenja da će tako brže smršati, što samo pojačava dehidrataciju.

* * *

Jedno drugo istraživanje pokazalo je da rashlađeni sportski napitak predstavlja još bolji način hidratacije (1.505 ± 614 ml u odnosu na 1.239 ± 401 ml za topli napitak i 1.164 ± 388 ml za hladnu vodu), međutim sportski napici se preporučuju samo za treninge koji traju duže od jednog sata. Naime, znojenjem za vreme vežbanja pored vode izbacuje se i određena količina elektrolita potrebna za normalno funkcionisanje organizma. Unošenjem vode njihova koncentracija u telu postaje razblažena tako da ih je neophodno u određenoj meri nadoknaditi. Međutim, na treninzima kraćim od sat vremena uzimanje sportskih napitaka samo pojačava njihovu koncentraciju što takođe nije najbolje rešenje. Kada se na to doda i činjenica da sportski napici u sebi uglavnom sadrže šećere i kalorije koji neutrališu efekat njihove potrošnje koji većina treningom želi da postigne, voda ostaje kao najbolji izbor hidratacije za vreme treninga (lično sam imao treninge i trke i od po 5-6 sati za vreme kojih nisam unosio ništa osim vode).

Prethodno Mogu li nas pilule naterati da vežbamo?
Sledeće Kako izgleda ranac za trčanje?