Srpska posla


Supertata

Pre nekoliko meseci došao neki strani političar u našu zemlju, jedan od onih kojima evropska birokratija još uvek nije ubila duh pa im daju da se igraju malo na Balkanu da ih mi dokusurimo kad već oni nisu mogli, i izjavio nešto što je podiglo buru u našim medijima. Izjavio je za nešto kako su to „srpska posla“. Igrom slučaja radilo se o korupciji ali isto tako je moglo da se tiče Kosova, ćirilice, azilanata ili bilo koje druge teme kojom se u našoj zemlji prodaju novine i reklamni prostor.

I moja reakcija je bila slična reakciji 99,99% mojih sugrađana – ko si ti da daš sebi za pravo da nešto pričaš o nama, ali ipak sam imao i taj osećaj da me je to pogodilo na isti način kao kad neko u društvu skrene pažnju na tvoj krivi nos, ili govornu manu, ili višak kilograma – gledaj ti malo svoja posla… ma koliko to što si rekao može biti istina.

Start trke

Juče sam se setio celog ovog slučaja. Ne zato što je ponovo neko uperio prst u naš krivi nos, već zato što sam sâm sebi po milioniti put rekao – srpska posla. U stvari, možda nije bio baš taj izraz, ali neka slična verzija u svakom slučaju – srpska posla, samo u Srbiji, ništa novo na našim prostorima i tako dalje.

Za one koji možda nisu svesni cele priče, juče je u Politici izašao članak o tome kako je održavanje Beogradskog maratona povereno nekoj drugoj organizaciji. Nikakav problem, nikakva me ljubav ne vezuje za privatnu kompaniju koja je verovatno dobila silan novac prethodnih godina dok ja na stazi razmišljam da li ću uspeti da se dokopam vode u prvih deset kilometara trke – ali ne u februru, dva meseca pred sâm događaj. Ovakve stvari treba da se dešavaju u maju – završi se trka, zahvalite se ljudima na svemu što su uradili i idemo dalje. A ovako? Šta se dešava sa prijavljenim takmičarima, sa onima koji su već uplatili startninu, sa humanitarnim organizacijama koje su imale dogovor sa organizatorom…? Čiji je to sad problem?

Nervira me što svake godine mora nešto da se desi da ja i hiljade drugih trakača razmišljamo o tome da li će sve biti u redu. Ove godine – već vidite, prethodne je pomeren datum održavanja nekoliko nedelja pred trku, one tamo je najavljen protest opozicije koja je planirala da noći na ulici kojom ja treba da trčim… uvek nešto, ne može da prođe sve čisto i bez problema.

A najbolje u celoj priči je to što o trkačima niko ne vodi računa. Baš nekog boli uvo za nas ako postoji prilika da se nekako zaradi. Sećam se prošle godine prilikom prepiske na fejsbuku sa osobom iz organizacije povodom pomeranja datuma trke. Njihova je ideja bila da trka bude u subotu kako bi stranci mogli da dođu i provedu „šoping vikend“ u Beogradu. Koji stranci? Dva autobusa Slovenaca i Slovaka koji su rekli da neće u životu više doći na trku posle iskustva koje su imali? A hiljadu i po domaćih trkača? Šta da se radi, nema nas dvadeset hiljada, ali jesi njih pitao nešto? U kojoj fantaziji ljudi u ovoj zemlji žive…?

Ponekad se zapitam da li je iko od nih – tih koji su odlučili da se pomeri dan trke, tih koji menjaju organizatora dva meseca pred trku – da li je iko od njih pretrčao kilometar Beogradskog maratona. Siguran sam da među njima ima profesionalnih sportista koji su punili evropske i svetske arene, ali da li je neko od njih stajao u redu četiri sata dan pred trku kako bi podigao broj? Da li je neko od njih izdvojio poslednji dinar za trku koja je iz godine u godinu sve skuplja iako ne nudi ništa novo, samo da bi sada morao da strepi da li mu je prijava i dalje validna. Mislim da nije jer da jeste ovakve stvari se ne bi dešavale svake godine, iznova i iznova…

Zanima me hoće li jednog dana neko staviti trkače na prvo mesto? Zanima me hoće li jednoga dana oni biti najvažniji a ne to koja stranka je na vlasti u gradu, i sa kim imaš „dil“ da organizacija pripadne tebi, i koliko TI možeš da zaradiš? Posle tri učešća na Beogradskom maratonu ne bih voleo ništa više nego da vidim leđa kompaniji koja na suncu i 25 stepeni postavi okrepne stanice na više od 5 kilometara, počne da rasklapa cilj pre nego što se zvanično završi trka, dozvoli da ne bude dovoljno medalja za sve, onako jadno uskrati onima koji su trčali u humanitarne svrhe vaučer za pasta parti… Ali ne na način na koji će trkači opet biti oštećeni…

Supertata

Ja sam stvarno optimista. Ljudi me obično ne shvataju ozbiljno kad to kažem i zovu me „mrgudom“, ali ja stvarno mislim da svi zajedno od ove trke možemo da napravimo nešto na šta bismo mogli da budemo ponosni. Da jednoga dana imamo hiljade maratonaca, desetine hiljada polumaratonaca, da svako na svoj način malo „pogura“ da do toga dođe. Ali teško je ostati pozitivan kad svake godine ispadne neki novi haos, neka anarhija, i onda ja pišem besne tekstove od kojih niko nema koristi, ni ja, ni organizator, ni čitaoci sajta i trkači…

Šta će se dogoditi do aprila – stvarno ne znam. Bojim se da ne bude postignut neki truli kompromis zbog kojeg će svako gledati da sačuva samo svoju guzicu, fotelju, platu, a trkače ko… šiša. Ako stvarno tako bude, onda bolje da odmah održimo opelo za ovu trku, izvinimo se Đoku Vještici što nismo uspeli da ostvarimo njegovu viziju i sledeće godine planiramo Beč, Pariz, Cirih ili neki drugi maraton koji se održava istog meseca.

Ali stvarno, STVARNO, dojadilo mi je da svake godine moram da ponavljam sebi „srpska posla“ vezano za ovu nesrećnu trku…

Prethodno Kako elitni maratonci spavaju pred trku?
Sledeće Downsize Fitness - Teretana u kojoj "mršavi" nisu dobrodošli