Srce na asfaltu…


Supertata

[toggle title=“Reč autora“]

Uvek mi je bilo interesantno kako ljudi istu situaciju često doživljavaju potpuno različto, do mere da pomislite da ne govore o istim momentima. Otuda i ideja da pokušamo da sastavimo zajednički „izveštaj“ sa poslednje trke – Beogradskog maratona. Sklapajući kolaž od vaših priča, shvatila sam da umesto različitosti, dobijam jednu te istu emociju.

Uzivajte!

[/toggle]

Maraton ne počinje kad Divac da znak za start, maraton je počeo pre nekoliko meseci kada sam krenuo da pratim vaše svakodnevne treninge i kako se svako na svoj način bori sa izazovima koje ova trka predstavlja.

Dok čitam vaše komentare samo potvrđujem ono što sam već znao, da se sportski duh prenosi entuzijazmom onih koji ga praktikuju, ne reklamama za Adidas sa Bekamom i Mesijem kao onim na Zelenom vencu.

bgd maraton

Marko: Publika kod Lida je burno dočekala lokalnog Zemunca, pretpostavljam. Veliki barjak sa natpisom „dogodine 42 km“ i odmah gomila konfeta od novina, a eto i ja se nađoh pod istima. Adrenalin ključa. Prilazi mi kolega trkač pita za vreme i tempo, vidim on bez sata. Nastavljamo zajedno s tim da sam mu rekô da neću mnogo da pričam sa ovim tempom (al’ sam slagao :)). Gomila ljudi u majicama „Milica 2012“ na više lokacija. Kod novog Merkatora pitam grupicu ko je ta Milica? Sledi vriska i cika. Rekoh, pa nisam ja Milica  :).

SupertataSasha: Na Brankov most, najviši vrh Alpa, ustrčavam cedeći sve iz sebe i čujem momka koji me pita za prolazno vreme. Nije ni njemu lako, ali vidim da se brže oporavlja od uzbrdice. Ja ovde već ispuštam zvukove džungle, tvrdoglavo rešena da ne pokvarim rezultat od pre dve nedelje iako mi od početka sve ide loše i naopako.

Marko: Mislim da ne postoji osoba, da je istrčala ikad tu distancu, koja na tom usponu nije ispuštala neke oblike krika ili mučnog stenjanja :).

Sasha: I sad, bez obzira koje je vaše vreme, svako pred ciljem pokušava da ga učini bar za sekund boljim. Svi smo mrtvi, nismo svesni mnogih stvari, cepa nas adrenalin i nedostatak kiseonika u mozgu. Ali taj momak trči ispred mene i od mosta se okreće i proverava idem li. Kad god se udalji malo više, shvatam da usporava iako ni on ne bi mogao mnogo brže, ali mogao bi bar za mrvu.

Marko: Vukô je on mene kad je bila kriza, i ja njega kad je njemu bilo teško.

Bosskoj: U Narodnog fronta lik sa srpskom zastavom je izletio ispred mene i navijao kao da sam mu rodjeni brat.

SuperdeteKizza: Prelazi nas milicioner na motoru ispred taksi vozila, razmišljam šta li je tako hitno!? Trkač pored mene psuje na glas zbog izduvnih gasova dizel taksija. Ja sam suzdržan, velim, nešto je važno čim ga policija prati. Malo zatim ispred broja 62 stoji taksi a u njega ulazi žena. Za njom verovatno muž nosi nešto u korpi, mislim da je bila roze boje ta korpa.

Bosskoj: U istoj toj ulici, gore, skroz sa krova zgrade (jedva sam ih vidio), frenetično je navijala ekipa koja mi je dala snage za uzbrdicu.

Kizza: Tog trenutka GAK je izgubio dva stanara, ali je Beograd dobio najmlađu maratonku/ca. Ne znam da li će za 15-ak godina, dok bude trčala ulicama Beograda jubilarni 40. maraton, razmišljati o ovom danu, ja ću se sigurno sećati 22. aprila 2012., kada je Beograd i Srbija slavila Dan Planete Zemlje. I tako, dok se odigravao ovaj nesvakidašnji susret, već sam hitao uz Kneza Miloša sa puno više snage nego do tada.

Bosskoj: A lik koji je, kad je istrčao uzbrdicu u Kneza Miloša, stajao 2 minuta i bodrio trkače iza sebe da izdrže.

ŽutiMarko: I sve deluje tako nerealno, kao san, da ne poveruješ da je ovo Beograd? Da ne poveruje čovek da ima ljudi koji izlaze na ulice samo da pozdrave trkače, nevezano da li čekaju nekoga baš bliskog ili ne, ali opet aplauzom i povicima pružaju podršku i drugima. Da ne poveruješ da ima toliko volontera koji su bez naknade pristali da ustanu u nedelju ujutru i budu na tim rutama po najužarenijem suncu.

Sasha: Bez kamera, reklame, buke i busanja u prsa, posle 20 km i na 22 stepena, neko meni potpuno nepoznat, bez razloga, kao najodaniji drug…

Kizza: Posle toga lako je bilo dovesti umorno telo na cilj.

Marko: I stigosmo do cilja, ja i novi kompanjon. Čestitke i tek tada kratko upoznavanje. I to je to, izgubismo se u gužvi.

ZajednoSasha: Na kraju završavamo trku gotovo zajedno, okreće se pruža mi ruku, čestita i nestaje u gomili.

Bosskoj: To je (polu)maraton.

Sasha: Onaj osećaj kada vas preplavi totalna sreća, toplina i nežnost.

Marko: I tek sada shvatam koliko su ti momenti od juče dragoceni. Kada sam danas prošao užim centrom i video gomilu nekih drugih hladnih lica, bez imalo emocija, pogleda spuštenih u telefone ili pločnik. Da li ti ljudi znaju uopšte šta je na tom istom mestu bilo održano samo dan ranije?

Ali ne brinem se. Biće opet snova dogodine, kao što je pisalo i na barjaku ;).

Nadam se da vam je bilo lepo. Nadam se da se odmarate. Ali više od svega, nadam se da se vidimo na sledećoj trci!

Prethodno Vodič stazama Fruškogorskog maratona
Sledeće BELhospice tim - Kako izgleda trčati za još nekoga na Beogradskom maratonu