Razigrani gluteusi – zero points


Pravilo broj 1. Nikada ne pitajte lokalno stanovništvo za pravac.

  • Bako, kojim putem za Mesiće?
  • Idete do prvog semafora, pa tamo skrenete.
  • Levo ili desno?
  • Ne. Idete do drugog semafora, pa levo.
  • Znači, drugi semafor levo.
  • A onda imate i treći semafor koji ide za Mesiće.

Valjda vam je jasno da u startu nismo imali nikakve šanse.

* * *

Ja se uopšteno čudim da više iko pristaje da ide sa mnom na bilo kakve avanture. Kako to lepo Mrki svima govori, meni iza leđa naravno, Sale će sigurno da se izgubi, ona ima ugrađen gps, (znate već gde), pa je uvek vuče na pogrešnu stranu.

Naša ekipa u proverenom sastavu, ali prvi put u ovoj kombinaciji. Miloš Lazić, znate onaj visok, lep, dežurni taksista i još po nešto. Dragan Ćirić, čovek sa najviše nadimaka, a u daljem tekstu Zeka, u tajnoj misiji da me ubije slatkišima. Ivana Rajičić, moja dugo tražena polovina i ja.

Na putu smo, nakon dugih i iscrpljujućih pregovora, a od životne važnosti – šta jesti pre, za vreme i posle trke, odlučili da zbog pretećih oblaka i „prohodnog makadama“ u čijoj smo močvari zamalo ostavili kola, ipak krenemo na najkraću stazu od 15 kilometara i to zajedno. Zahvaljujući gorepomenutoj bakici, do doma smo stigli pomalo knap. I iako smo formalnosti oko papirologije i presvlačenje završili brzo i lako, uspevši pritom da se ispozdravljamo i uletimo u kadar što poznatom, što nepoznatom svetu, start je nekako krenuo bez našeg znanja i prisustva. Izađosmo, shvatismo da su se svi razbežali i krenusmo da trčimo svaki na svoju stranu.

Ja potrčah za Šonetom, zet nije dugme, (ne, nije zato što se bojim da mi ne vrati sestru), kad čujem povike za sobom da sam pogrešila pravac. Kad pre?! Ono doduše ja ne videh nikakve oznake. Ni za start, ni za cilj, niti sam znala da ne idu sve staze na istu stranu…. Vratih se i krenusmo u našem pravcu, ali bukvalno. Veselo, udarnički, sve sa pesmom, smehom i zavidnim pejsom.

2

Već posle 10 koraka bili smo do guše u blatu, a Zeka je raspisao konkurs – ko prvi zapliva u blatu, dobija čokoladnu bananicu. I u roku od nekoliko minuta dobili smo pobednicu. Među nama, mislim da je Ivana sve iscenirala. Znam jer sam i sama imala slične misli, samo je bila brža. Odjednom smo shvatili da su oznake netragom nestale. Miloš je krenuo da skakuće okolo u pokušaju da ih nađe, a ja sam ostala kao svetionik i deklamovala štreberski sve što sam znala o pravilima ponašanja prilikom gubljenja, (imam bogato iskustvo, šta ćete) i usput detektovala jestivo bilje, zlu netrebalo. Na kraju smo odlučili da izignorišemo ovo parče ničije neobeležene zemlje i da se spustimo do neke rečice oko koje se sve crvenelo od oznaka. Tamo smo se još više zbunili, otkrivši da krugovi nisu jedine oznake, kao i da idu na sve moguće strane. Onda je Miloš zaključio da je vreme da izvuče kartu. Kartu?! A da, to je ono što smo Ivana i ja ostavile u kolima…… zajedno sa čeonim lampama, vodom, grickama. Mislim, tih 15k je trebalo da pojedemo u dahu, pa makar bili i planinski. A i rečeno je da je staza dobro obeležena. A vala i mi verujemo u sve što čujemo.

Moram da priznam da smo saznali dosta novih i zanimljivih stvari gledajući kartu i listajući pravila trke. Npr. da svaka staza ima svoje oznake i da mi od početka pratimo pogrešne. Zatim da staze nisu 15, 24 i 36k, već 16, 29 i 43, (što će se na kraju ipak ispostaviti netačnim). Karte, orijentiring i ja smo na vi, tako da se nikada ne guram tu. Ali kad sam videla kako je drže, okreću i nabadaju gde se možda nalazimo, sve mi je bilo jasno. Probala sam da pomognem i rekla da su one tanke crne linije koje tako iritantno smanjuju čitljivost cele karte zapravo izohipse koje pokazuju šta je brdo, a šta dol, pa ko zna da ih čita….. i susrela se sa 3 neprijateljska pogleda. Izo… šta? Ćuti Sale i beri travke, trebaće ti, rekoh sebi. A i da ih ubedim da sam neophodna. Mislim, kada posle 3 dana tumaranja po šumi počnemo da glasamo koga prvo da žrtvujemo za hranu i grejanje. Srećom ugledasmo na stablu oznaku za planinarski dom i dok smo većali da li ispod postoji strelica i u kom pravcu pokazuje, predložih da se vratimo u isti, (u nadi da ih nema više ili ako ima da je baš ovaj, onaj naš) i krenemo iz početka. Mislim, ionako smo prešli jedva 3-4 kilometra. Da, izgubili smo se već na 3., pa šta?

1

Ponosni na svoje pametno i zrelo odlučivanje, kao i uspešno rešavanje prve ozbiljnije krize, jednako veselo nastavismo put. Meni nije baš bilo jasno šta više pratimo i zašto, a bogami i što više ne srećemo oznake za dom. Utom naletesmo na oznaku za Gudurički vrh, tj. našu kotu i cilj. To je značilo samo jedno, nekako smo opet uspeli da se izgubimo, ali smo imali sreće. Ponovo. Poklonu se ne gleda u zube, tako da nismo gubili vreme na analizu i pojurismo ka vrhu. Landranje po prirodi je uvek lepo, a staza je baš ostavljala utisak, pa makar i ne bila naša.

I odjednom čovek. Pošto se činilo kao večnost od kada smo poslednji put videli ljudsko biće, nismo znali da li da se posakrivamo ili da ga napadnemo, oduzmemo mu zalihe i mučimo dok ne prizna otkud on baš u našoj zoni sumraka. Dečko je bio krajnje zbunjen, izgubio se, kaže i koliko sam uspela da shvatim uspešno je ponovo otkrio Rt dobre nade i Kinu, a u povratku je sreo i organizatora koji mu je usmeno priznao sve teritorije koje je osvojio, iako nije čekirao knjižicu, jer nije našao bušač. Sažalili smo se i pustili ga. Rekao nam je i da imamo još dosta do vrha, što je Ivana smesta odbacila i lakonski rekla da mali nema pojma i da je očito u groznici. Moj proračun je bio da smo u gubljenju izgubili oko 5 kilometara, ali nisam smela da joj kažem. Nedugo zatim počeli smo da srećemo i druge ljude koji su se već vraćali, što nas je tešilo, ali i ubilo u pojam, jer su svi potvrđivali da je vrh tu, al’ zamalo. Uz gunđanje ipak stigosmo do vrha i gaša me obavesti da smo ni manje, ni više lutali 8 kilometara.

Odlučismo da nema zadržavanja, trebalo je vratiti se za dana. Nazad smo lepo trčali, što da se ugrejemo, što jer nam se žurilo na ručak. I neverovatan osećaj da ono za šta vam je trebalo sat vremena peške, spržite za 20 minuta trčeći. Malo smo se odobrovoljili, pogotovo što naša staza nije bila kružna, već je povratak bio istim putem, sada već poznatim. Malo nas je brinuo kraj, jer je to bio Bermudski trougao koji nam je misteriozno pojeo 8 kilometara. Počeli smo polako i da prestižemo šetače koje smo sretali u dolasku i činjenica da se uglavnom radilo o starima, ranjenima i nemoćnima, nije ni malo umanjila naš osećaj trijumfa koji bi osetili svaki put. Shvatili smo da ćemo čak uspeti i da završimo u limitu, iako smo od dozvoljenih 5 1/2 sati, skoro 4 potrošili u traženju vrha. Nismo ispuštali pravougaonike iz vida i zavrištali smo od sreće kada smo ugledali prve obrise kuća. A tada smo ujedno i shvatili da smo u startu omašili start za nekih 10-tak metara! Ništa se od ovoga ne bi desilo da je……… ali onda ni mi ne bi imali šta da pričamo unucima.

3

Sve u svemu, proveli smo sjajan dan. Ne sećam se kada sam se poslednji put ovoliko smejala. A bićemo i zapamćeni  kao ekipa koja je 15 kilometara uspela da pređe za 23 kilometra. I ipak neće biti nula poena. Razigrani gluteusi rules!

PS. Uvek me grde da zaboravim da kažem o čemu ja dođavola uopšte pričam. Dakle, prvo kolo Vojvođanske treking lige i Vršačke planine.

Prethodno Najbolje opravdanje za netreniranje
Sledeće Saveti koje bih voleo da sam dobio pre svog prvog maratona