Prvi korak…


Prvi oktobar 2007. je bio važan dan u mom životu. Veče pre toga sam uradio nešto što sam uradio bezbroj puta ranije – čvrsto odlučio da ostavim cigarete… I pre toga sam se budio uz kašalj i sa bljutavim ukusom u ustima, ali tog prvog oktobra nešto u meni se prelomilo…

Cigarete su, uz duže i kraće prekide, bile deo mog života punih osam godina. Kada je nešto tako dugo deo vas, više se ne radi samo o zavisnosti, pokušaj da ih ostavite je gubitak dela vaše ličnosti – uz njih ostavljate i rituale koje ste sami sebi napravili… Ponekad sam imao osećaj da ta cigareta u ruci nije strano telo, već njen produžetak – deo moje gestikulacije dok govorim; a paklica u džepu deo opreme, koliko i ključevi, novčanik ili mobilni…

Ovako predstavljeno, lako je videti zašto cigarete stvaraju tako veliku zavisnost. Odluka da se ostave nije dovoljna – ona je samo inicijalna kapisla, početni motiv… Da bi se cigarete trajno ostavile potrebna je odluka da se sâm promeniš…

To je ono o čemu sam zapravo želeo da pišem, i zbog čega je moj prvi tekst na trkačkom blogu ponajmanje o trčanju… Doneti odluku o promeni može biti najteža stvar u životu, ali istovremeno i najbolja… Problem je u tome kako su ljudi evoluirali – da im je strah od gubitka veći od želje za uspehom. U trenutku kada osoba izgubi oslonac kakav je u socijalnim prilikama bila cigareta u ruci, teško je zamisliti kako će se za par nedelja ili meseci osećati bolje, zdravije i slobodnije, a ne razmišljati koliko bi ta cigareta tog trenutka donela osećaj sigurnosti – ljudi su evoluirali da im kratkoročni ciljevi uvek izgledaju privlačnije od dalekih, pogotovo ako je nagrada koju dugoročni cilj nosi tako mutna, neodređena i nesigurna…

I tako sam tog prvog oktobra 2007. ustao, izašao iz sobe, i na putu ka kuhinji, u kojoj sam planirao da skuvam kafu, uz koju bih verovatno po hiljaditi put pogazio reč i zapalio cigaretu i pored odluke prethodne večeri, zastao, i dobro pogledao svoj odraz u ogledalu… Tek tada shvatio sam nešto što nisam nikada ranije… Taj odraz izgledao mi je isto kao i sinoć, i veče pre toga, i veče pre toga, ali taj odraz nije predstavljao sliku mene, već sliku života kakav sam vodio godinama unazad… Ako bih tog trenutka ostavio cigarete, krenuo sa dijetom i počeo da živim generalno zdravije i aktivnije, odraz u ogledalu bi i dalje bio isti, ali bi to bio odraz drugog, promenjenog čoveka… I umesto da mi to slomi volju – što ću morati da čekam mesecima i godinama da odraz stigne sliku čoveka koji sam želeo da postanem, dalo mi je snagu da istrajem u svojoj nameri i zauvek ostavim cigarete jureći ideal koji sam sâm sebi postavio…

Danas, četiri godine kasnije, četiri godine kako ne pušim kasnije, taj ideal i dalje jurim, ali je on u međuvremenu porastao, promenio se i evoluirao u nešto što jurenje za njim čini zabavom a ne mučenjem… Taj korak koji sam načinio prvog oktobra 2007. zaslužan je za to što danas imam dvadeset kilograma manje, što sam počeo da trčim i iza sebe imam šest drumskih i dva planinska maratona, i, možda najvažnije, što sam na tom putu upoznao neverovatne ljude, ljude koji dele moju strast i ambiciju, i koji su mi postali motiv da nikada ne odustanem i sigurno nastavim dalje…

Iako ovaj tekst može zvučati strano nekima koji su ceo život u sportu, meni se čini kao logičan početak jedne priče u kojoj bi mnogi mogli da se pronađu… Kakvu će poruku iz njega izvući, to zavisi isključivo od njih, kao i od odluka koje su doneli ili će tek doneti u svom životu, bilo da je to da ostave cigarete, smršaju, počnu da se bave sportom ili istrče svoju prvu trku… Kao neko ko je prošao tim putem, mogu samo da kažem da težak uspon u jednom trenutku postaje nizbrdica, i da je nagrada koja vas na njegovom kraju čeka bolja i veća nego što možete da pretpostavite… Samo je ostalo da na sekund zastanete i dobro se pogledate u ogledalu…

There is no more story.
Sledeće William Caviness