Povratak u budućnost


Kids running

Proteklih nekoliko dana nisam bio u prilici da pišem iz tehničkih razloga. Pored osećanja odsečenosti od sveta koje nefunkcionisanje računara u XXI veku prirodno nosi sa sobom, ovo vreme prinudno provedeno dvadesetak godina u prošlosti, kada su internet i slobodna komunikacija sa ostatkom sveta bile tek ideje u povoju, a moć kompjutera tolika da smo na njih, van poslovne upotrebe, gledali kao na razvijeniju konzolu za igre, imalo je uticaj i na moj pristup trčanju.

Tehnologija i trčanjeJa sam dete generacije Y, bar u tehnološkom smislu. Ne mogu da kažem da sam pionir, neko ko je prvi otvorio nalog na Fejsbuku ili kupio iPod nano čim se pojavio, ali nova tehnologija me ne plaši i ne odbija, i ne osećam da sam joj rob iako uvek tražim način da saznanja do kojih moderna industrija i nauka dolaze nekako primenim u svom životu. Mislim da ljudi uzimaju zdravo za gotovo svet u kojem žive. Navikli smo na neke tako banalne sitnice da sami sebi izgledamo smešni kada nas aparati od kojih zapravo zavisimo ostave na cedilu. I mada bih voleo da ovaj tekst posvetim tome koliko puta sam seo za kompjuter da proverim šta se daje na TV-u ili pogledam poslednje promene rezultata u Engleskoj, pre nego što sam po stoti put sebe podsetio da to ne mogu da uradim i vratio se čitanju knjige, ipak ću se uzdržati i pisati samo o trčanju.

O njemu se uvek govori kao o najjednostavnijoj stvari na svetu – obuješ patike, izađeš na stazu i ostaneš sam sa svojim mislima. Ali zadivljen sam koliko je i tako prosta stvar pod uticajem modernog načina života. Neko mi je pričao da je Sreten Ninković, jedan od naših najboljih maratonaca, jednom prilikom obeležio na putu stazu dužine jedan kilometar i na njoj radio sve treninge. Trideset kilometara – trideset krugova, ako treba i više, po potrebi. Broj od kojeg ti se zavrti u glavi. Ja ne mogu sebe da zamislim kako idem u krug ni na atletskoj stazi, čak i dužine na Adi počnu da me ubijaju ako je optrčavam više od tri puta, ali dečko je bio spreman da zarad preciznosti treninga i to uradi. E pa preciznost treninga je nešto sa čime sam se pozdravio prošle nedelje. Rute koje najčešće koristim u gradu su izmerene i sačuvane na kompjuteru, i pre svakog treninga nađem najbolju kombinaciju za dužinu koja mi je u programu, ali poslednjih dana sve je bilo odokativno. Deset kilometara se pretvorilo u dvanaest, dvadeset u osamnaest, a za sve to vreme, pošto mi je dosadilo da slušam stalno istu muziku koju nisam mogao da promenim, bio sam osuđen na tupi bat svojih koraka.

Kids runningZa svaki slučaj aktuelni program uvek držim i na telefonu i sa njim bar nisam imao problema, ali kada sam se uželeo brzine jer sam još uvek u vansezonskom treningu, nije postojao način da na čas skočim na net i nađem pravu distancu i broj intervala za trenutni nivo forme. Nije postojao način ni da bacim oko na vremensku prognozu u narednih nekoliko sati, podelim trening sa drugarima na dailymile-u, niti da izračunam prosečnu brzinu a da ne koristim digitron. Jel’ znate da su brojevi na njemu drugačije raspoređeni nego na telefonu – ja sam zaboravio koliko ga dugo nisam držao u ruci.

Ali više od svega mi je nedostajao stalni priliv informacija. Svakoga dana bombardovani smo sa milion strana i teško je u svemu tome naći pravi izvor koji odgovara vašim potrebama. Ali posle nekog vremena stvari se iskristališu, isfiltriraju i naviknete se da vas svakoga jutra čekaju vesti o najboljem istezanju posle treninga active.com-a ili set vežbi za trkače runnersworld-a, i kada ostanete bez njih jednostavno osećate kao da vam dan ne počinje na pravi način, da ste izbačeni iz sopstvenog ritma. Nekome može zvučati kao da preterujem, ali sve što sam naučio o trčanju, i sam ovaj blog, sve je posledica tog interesovanja i stalne želje da se sazna nešto novo.

Shvatam da je sve ovo što pišem ono što Louis CK naziva „problem belog čoveka“, iliti problem koji ne bi ni postojao da u svojoj razmaženosti nismo naviknuti na bolje, i da negde u Etiopiji ili Keniji postoje deca koja bosa, sa osmehom na licu trče afričkim visoravnima i jednoga dana će odrati u maratonu nekog novog Rajana Hala koji se rodio sa Garminom na ruci – ja vidim lepotu u tome, stvarno vidim, ali ipak nikada ne bih menjao svet u kojem živimo za njihove genetske predispozicije. Jedino što ću u budućnosti morati sebe da naučim da ga više cenim i malo manje od njega zavisim.

[youtube id=“8r1CZTLk-Gk“ width=“620″ height=“360″]

Prethodno What Should I Wear? - Kako se prikladno obući za trčanje
Sledeće Poslednje istraživanje u vezi sa vežbanjem i mršavljenjem