Poslednji pozdrav najvernijem pratiocu


Sašin plavi cvetić

Slika iz mlađih danaLjudi se emotivno vezuju za stvari i objekte, daju im osobine, personifikuju ih. Često čuvamo predmete drage osobe sa kojom više nismo u kontaktu, ili uvek izlazimo na ispit sa istom olovkom misleći da nam donosi sreću, ili dajemo imena plišanim igračkama koje su nas kao male čuvale od mraka, ne želeći da ih se otarasimo iako smo ih odavno prerasli… Postoji nešto duboko ljudsko u tome, kao da u sebi imamo previše ljubavi da bi je trošili samo na druge ljude. Kao trkač, ja to osećam prema svojim patikama.

Patike za trčanje su mnogo više od dela opreme, one prelaze svaki kilometar treninga sa vama, udaraju umesto vas u asfalt čuvajući vas od povreda, štite vas od kiše, snega, blata, hladnoće, a za uzvrat traže samo da ih s vremena na vreme obrišete i natrpate u njih novine da se brže osuše. One su uvek uz vas, bez obzira kako se osećate, kakvo je vreme napolju, koliko ima do cilja i da li ste sami ili u društvu. One ne stoje sa ostalom obućom, imaju posebno mesto u vašem stanu samo za sebe i kad se obuvaju to nije radnja – to je ritual.

Mislim da mnogo možemo da naučimo o karakteru osobe ako pogledamo kako se odnosi prema svojim patikama. Kada ih je noktom na palcu probušila jer mora da kupuje muške dečije brojeve pošto ženskih za nju nema, na mestu gde su ušivene Saša je na svoje belo-plave Adidasice stavila cvetić i sa njim je išla na trke. Anja trči u ružičastim Najkima iako je svaki drugi deo odeće koji nosi crne boje. Pošto se prošle zime spremala za maraton na traci, Ksenija samo što nije zaplakala kada je konačno morala u novim belo-narandžastim Asiksicama da trči po bljuzgavici. Iako nije orijentirac, Pavle je kupio Salomonke za trčanje po prirodi da ne bi morao svoje drumske patike da kalja van puteva.

Sašin plavi cvetićPre neki dan sam odlučio da konačno penzionišem stare Asics Gel-Blackhawk 3 posle više od godinu dana i tri i po hiljade pretrčanih kilometara. Tri i po, to je duplo više nego što preporučuju i najoptimističniji tekstovi na tu temu, ali nekada jednostavno osećaš da ti stvari leže kako treba. U njima sam trčao Fruškom gorom, Mikuljom, Ovčarom i Kablarom, Starom Planinom, Zlatiborom, Tarom, a nisam još ni pomenuo trke na kojima sam bio. Za sve to vreme samo jednom sam se povredio i to tako što sam iskrenuo zglob dok sam pokušavao da trčim i snimam u isto vreme na Fruškogorskom maratonu, a one su neprepoznatljive – izbledele, iscepane, izlizane, izbušene, poderane, oguljene, rastrzane, izgrebane, izlepljene, iskrpljene, izušivane… kao slika Dorijana Greja primale su stres, udarce i ožiljke umesto mene i najiskrenije bi ih nosio i dalje da postoji način da im još samo malo produžim život – toliko su mi drage bile. U šali sam rekao da su zaslužile vikinšku sahranu za sve što su prošle, nisam siguran da bih im baš izgradio barku i otisnuo je ka pučini, ali znam sto posto da neću dozvoliti da završe u kanti ili kao gorivo za peć u vikendici.

Kupio sam nove patike, istu marku i model samo noviju seriju. Još uvek nisam trenirao u njima – i dalje mirišu na indonežansku fabriku u kojoj su proizvedene i lepak koji ih drži celim. Iz nekog razloga mi je teško da ih obujem jer znam šta to znači – iako je neizbežno, trudim se da taj trenutak odložim što više. Preksinoć sam igrao fudbal, juče dao sebi odmor, ali danas je dan za trčanje. I možda ću noseći ih pretrčati još više kilometara, oboriti više rekorda, osvojiti više vrhova, ali za sada mi deluju previše čisto i netaknuto da bih prema njima osećao isto poštovanje koje su stare zaslužile na stazi.

Prethodno Runner's World: Smart Coach - vaš individualni program priprema
Sledeće Šta se mora, šta se može a šta je pametno