Pogled iznutra na najlepšu trku u Srbiji


Detalj sa staze Noćnog maratona

U subotu je održan 3. po redu Noćni maraton u Novom Sadu koji organizuje moj klub, tako da sam po prvi put imao priliku da vidim kako funkcioniše jedan takav događaj i iz drugog ugla, a ne isključivo kao učesnik ili posmatrač. Daleko od toga da sam bio neka velika pomoć, u Novom Sadu sam proveo samo par dana i ogroman deo posla na svojim leđima izneli su drugari koji tamo žive, ali na sam dan trke, pošto sam odlučio da ipak ne učestvujem, stavio sam se na raspolaganje „nadređenima“ – Bojani, Bošku i Rašu, i preuzeo na sebe, koliko je u mojoj moći, deo odgovornosti da ceo događaj prođe što lakše i glađe.

Detalj sa staze Noćnog maratona

Odmah po dolasku oko 17 časova, dobio sam majicu, legitimaciju i zadatak da budem izvor informacija za sve trkače koji pristižu, kako bi devojke i momci koji rade na prijavnom centru mogli da se fokusiraju na svoj posao i što efikasnije ga završe. Jako je zanimljivo kad dobiješ jednu takvu funkciju a ni sam ne znaš tačno sve vezano za trku, tako da postaješ kao kugla na fliperu ili u bilijaru koja se samo odbija sa strane na stranu, od jedne osobe do druge, od garderobe do bine, od trkača do nadređenog, pokušavajući sa jedne strane da kao sunđer upiješ sve ono što bi nekome moglo da pomogne da se za trku što bolje pripremi, a sa druge da rasteretiš one na koje je pao najveći teret organizacije jednog ovakvog događaja.

U ruci nemam ništa osim parčeta papira sa odštampanom trasom trke koja je u poslednji čas izmenjena zbog radova na keju, a pitanja samo doleću. „Gde se nalazi garderoba?“ „Garderoba se nalazi u objektu kod terena za košarku i biće otvorena ne pre osam.“ Trči do garderobe da vidiš šta se dešava, a tamo dve devojke sede u mraku: „Ne možemo ništa da radimo dok nam ne uključe struju.“ Ok, trči nazad i traži „odgovornog“, zaboravio sam mu i ime, pola ljudi sam prvi put video tog dana. On se pojavljuje odnekud sa kablom na ramenu: „Sve ide po planiranom, kaži ljudima.“ Ali već sledeći pita nešto sasvim drugo: „Gde je start trke?“ Bacim pogled na žuti broj na majici prikopčan dugmićima sa logom trke, u glavi prevrćem belo – minimaraton, zeleno – maraton, žuto – polumaraton. „Start polumaratona biće na sto metara od bine i krenuće u 22 časa. Kapija još nije podignuta ali jasno ćete je videti.“ Trči do kapije da vidiš kako idu radovi. Lagano se diže i još jedna u pozadini – start maratonske trke. Žuta kapija – polumaraton, crvena – maraton, ok, to je bitno. Zapamtiš i ideš dalje. S vremena na vreme neko te pita nešto što znaš i to je prilika da malo odmoriš, ali samo toliko dok ne dobiješ sledeći zadatak. „Nađi mi Nina“, viče mi Bojana, „reci mu da bude kod bine u 20 da otvori trku.“ „Važi.“ Nema teško, nema ne mogu, ako ti ne uradiš neko drugi mora umesto tebe, a svi su do guše u sopstvenim zadacima.

Jedan od zadataka - informisanje trkača

Pre starta prilazi mi Boško sa molbom da najavim trasu trke i dam više informacija o samoj stazi – „Ne mogu sad ponovo nekome sve da objašnjavam.“ Bacim pogled na papir koji držim u ruci – staza sa velikim slovima dopisanim MARATON – 8x, POLUMARATON – 4x, broj krugova, ništa više. „Važi, nema problema.“ Juri sudije da se raspitaš o štafetama, gde se nalaze okrepe, šta ima na njima, gde su okreti, kojom stranom se trči… Već se spremam da izađem na binu kad dotrčava Boško: „Daj to nekome drugom, trebaš mi da rasporediš volontere.“ Kakve sad volontere, mislim, dok me osam pari očiju gleda pitajući se gde ću ih smestiti. Šta uopšte treba, na okrepi, na cilju, na okretu… treba li uopšte na okretu? „Koliko ima volontera?“ „Četrdeset.“ Četrdeset? Gde su ostali? Kako da rasporedim ljude kojih nema? Odjednom urođeni strah od javnog govora koji svako od nas ima ne izgleda tako loše u poređenju. Na svu sreću dolazi Raš i preuzima obavezu na sebe tako da se vraćam na binu i izgovaram pet-šest rečenica koje bi možda i mogle nekome da pomognu za vreme trke, da svi nisu već na startu, u masi, čekajući početak. Pa, bar maratonci…

Ono što je zanimljivo kada si deo organizacije je da stvari, bilo dobre ili loše, uvek primaš od nekog drugog, kroz nečije tuđe oči, i zapravo nikada nisi siguran koliko su one realne a koliko subjektivne, posmatrane kroz filter nečijeg ličnog doživljaja. Ti zapravo ne znaš kakve su okrepe, kakvo je osveženje na cilju, koliko dobro je osvetljen put, jer si van toga, nisi čak ni običan posmatrač. Sve što si saznao nekako si načuo, kroz razgovor trkača, od ljudi koji dolaze sa drugih pozicija. U jednom delu staza se odvaja od keja, silazi do Dunava i dosta je neravna i neosvetljena. Čuo sam da je određen broj trkača imao problema sa ovom deonicom, ali takođe i da je nekima bila veoma zanimljiva. I zato je jako bitno da se sve kritike, naravno ukoliko su konstruktivne i dobronamerne, proslede organizatoru, jer on za njih jednostavno samo tako može da sazna. Svima nama je cilj da trke napreduju iz godine u godinu, da budu sve bolje, a da bismo to postigli, da bi sve greške bile ispravljene, neophodna je ova vrsta saradnje i komunikacije.

Kratki predah sa društvom iz Beograda i Banja Luke

Nakon starta polumaratonske trke malo je spao pritisak pa su svi uspeli da se koliko-toliko opuste, neki čak toliko da se dosađuju. Slobodno vreme sam iskoristio da odem do staze i navijam za sve prijatelje i poznanike koji su učestvovali a sa kojima nisam uspeo da provedem pre trke onoliko vremena koliko imam običaj. Društvo mi je pravila Tijana koja je povređena došla u Novi Sad da isprati drugare i bude fotograf pokraj staze kad već ne može sama da trči. Tićica predstavlja onaj pravi duh rekreativnog trčanja koji cenim i koji nisam našao ni u jednom drugom sportu. Uvek nasmejana, raspoložena, željna društva za vreme i van treninga, pomalo utučena zbog povrede ali večno pozitivna, prihvatila je trčanje kao deo svog života, hobi i naviku, i ne dozvoljava da je neki termini kao što su „ligamenti kolena“ ili „duža pauza“ odvoje od staze, makar i samo kao navijača. I u ovom periodu bilo je posla, ali mnogo manje nego ranije. Na mene su spale neke tehničke stvari kao što je mućenje energetskih napitaka i nabavka vode koje je nedostajalo za one koji završavaju. Ali lagano gužva je počela da se smanjuje, ljudi da se razilaze i ostali su još samo oni najuporniji, oni koji su čekali dodelu pehara i oni u organizaciji na kojima je bilo da sve vrate u prethodno stanje i kej ostave čistijim i lepšim nego pre trke.

Bilo je ovo zaista zanimljivo iskustvo, i tek sada u potpunosti (mada ne u potpunosti) razumem kroz šta prolaze svi oni koji se odluče da u našoj zemlji organizuju nešto slično i voljno budu deo logističkog košmara koji veliki broj ljudi i još veći broj obaveza podrazumevaju. Iz ovog ugla nekako mi sitnije deluju svi oni propusti koje sam ranije na trkama primećivao, ne kažem da ih treba ignorisati, naprotiv, ali svakako da imam veće razumevanje za organizatore koji to iznose na svojim plećima. Sve u svemu, sledeće godine, na 4. Noćnom maratonu, ponovo ću se staviti na raspolaganje klubu, ali se nadam da ću pored toga moći i da učestvujem na samoj trci, što je većina Fruškogoraca za vikend uradila, i da će na taj način trka za mene ponovo predstavljati jedno novo, interesantno i nedoživljeno iskustvo, na kakvo sam uostalom navikao u Novom Sadu, mojoj drugoj kući.

Prethodno Ko rano rani...
Sledeće Rezultati i fotografije 3. Noćnog maratona