Peti Savski polumaraton – Izveštaj


Start trke

U subotu je na Novom Beogradu održan 5. Savski polumaraton, ujedno i Prvenstvo Srbije za veterane u organizaciji Asocijacije Veterana Srbije u atletici (AVSA). Iako sam prošle godine prisustvovao samoj trci, zbog bolesti na njoj nisam učestvovao tako da mi je ovo bio prvi put…

Vreme u ovo doba godine ume da bude nepredvidljivo, pogotovo na stazi… Dovoljno je da ne bude oblaka, da bude bez vetra i padavina, i temperatura za kaput i šal dok stojiš u mestu za sekund postane pretopla za telo u pokretu… Prošle godine toplo vreme iznenadilo je i organizatore tako da je duž cele staze bilo problema sa vodom…

Ovaj put, doduše, videlo se da neće biti tako, bilo je jako hladno od samog starta, suvo ali oblačno a vetar nas je s vremena na vreme surovo podsećao da se nalazimo odmah pored reke… Iskreno, nisam mogao da dočekam start i da se konačno pokrenemo…

Nekoliko dana pred trku drugar koji već neko vreme trenira za sebe odlučio je da istrči prvi polumaraton pa se nisam zaletao već pratio njegov ritam da mu se nađem na stazi. Nešto slično radilo je još nekoliko drugara tako da mislim da su ove trke na kraju sezone, kad su lični rekordi već jureni i oboreni i kad je umor počeo da uzima danak, više za druženje i viđanje sa drugim trkačima nego neko ozbiljno takmičenje… Mada za veterane, čija je ovo u principu trka, to verovatno ne važi…

Sama trka ne mogu da kažem da će mi ostati u nekom posebnom sećanju. Staza je ravna, asfaltna i u poređenju sa Fruškom gorom i Avalom gde sam provodio vreme prethodne nedelje, skoro depresivna… Osim par kilometara na početku praktično nema drveta pored puta, trava je isušena, zemlja pusta, skoro siva i više deluje kao mesto snimanja nekog post-apokaliptičnog filma nego nešto što može da inspiriše trkača, skrene mu misli sa mehanike pokreta i natera ga da dâ sve od sebe…

Saša i NionSa vodom je naravno opet bilo problema. Ovaj put je bilo ali su je na stanicama u čaše sipali jednu po jednu, kao po potrebi, pa ko želi da stane i sačeka na vetru i hladnoći nek izvoli… Poučeni iskustvom drugih trkača od prošle godine i drugar i ja smo nosili svoje flašice tako da nismo imali problema kao ostali takmičari…

Oznake za kilometre su posebna priča. Na drugom kilometru stoji znak da je treći, drugar iz „1893“ viče: „Imamo normu za London!“, nasmeješ se da ne zaplačeš od muke, oprostiš se od gledanja u štopericu već na početku i u nastavku trke ih posmatraš više kao prepreke, postavljene samo da te zbune i dezorijentišu…

Još jedna neverovatna stvar je da „put“ nije bio zatvoren za saobraćaj… Ovde ne pričamo o dvosmernoj slabo prometnoj ulici na kojoj ima mesta za sve, već o stazi jedva široj od automobila, sa čije obe strane se nalazi jarak u kojem neko može da se polomi… Sva sreća da su vozači bili toliko tolerantni pa su nam samo trubili, psovali nas i jurili pored nas kao divljaci, umesto da nas gaze kao one nesrećne maratonce u Južnoj Africi…

Na kraju rezultat oko 2:02, super za prvi maraton. Bilo bi ispod dva sata da staza nije 500-600 metara duža po rečima onih koji su nosili GPS, ali ok, stigneš, popiješ čaj, presvučeš se, utopliš i zaboraviš na propuste… Uostalom, kad sam sa raspoloženim društvom uvek se dobro provedem, bio mraz, kiša, blato ili sneg… Možda deluje da sam previše oštar prema organizatoru, ali stvarno nije tako, samo sam iskren… Istina je da u našoj zemlji moraju da se naprave razni kompromisi da bi trke uopšte bile održane i da ljudi često moraju da biraju da li da ih prave takve kakve su ili da dignu ruke od svega… Ali to što smo pristali na kompromise i odlučili da trke podržimo svojim prisustvom i pored svega, ne znači da ćemo da se lažemo o stanju stvari, je l’ tako…?

U međuvremenu su izašli i rezultati

Prethodno Akcija "Pretrčimo dijabetes" na Adi Ciganliji
Sledeće Šta znači biti pobednik...?