Patike iz ormana


Ovo nije priča o patikama za trčanje. Ovo je priča o patikama koje jako dugo nisam obuo. Koje su kupljene za fudbal, koje sam nosio na prvom trčanju i koje sada „skupljaju prašinu“ u ormanu.

I tako ja pre tačno šest godina obujem patike za fudbal i odem prvi put na trčanje. 22. februar 2008.

Te iste patike i dalje mi stoje u ormanu, mislim da sam ih obuo 5-6 puta od tada, a u međuvremenu sam izlizao đonove na 8 pari patika za trčanje u kojima sam prešao preko 12.000 kilometara i 19 maratona i ultramaratona.

Na današnji dan pre šest godina rodio se trkač i Riba je u horoskopu…

Ovaj status sam pre nekoliko dana napisao na fejsbuku da se malo hvalim i da obeležim nešto što mi je jedan od najbitnijih datuma u životu – dan kada sam počeo da trčim. Ali to nije ono o čemu razmišljam svaki put kada pogledom preletim preko njega na otvorenom profilu. Razmišljam o tim patikama koje godinama stoje u ormanu i koje iz njega vadim samo kada mi se nađu na putu.

Patike iz ormana

Priča o trčanju nije samo o trčanju. Priča o trčanju je i priča o tome zašto više ne igram fudbal, zašto ne igram basket, odbojku i sve drugo što sam nekada igrao ili trenirao. Ali nije se trčanje iznenada pojavilo i istisnulo ostale sportove. Trčanje se pojavilo jer sam prestao da igram sve njih.

Kao i svako u ranim dvadesetim imao sam svoju ekipu za fudbal. Bilo je to vreme skoro neograničene bezbrižnosti i slobode koje se prekidalo samo u onim jesenjim i zimskim mesecima kada bi pritisli ispitni rokovi. Slobodnog vremena je bilo na pretek, želje i volje takođe, i ne čudi da nas nekad ni kiša ni sneg nisu ometali u tome da provodimo sate i sate na otvorenim terenima.

Sport nam je bio način da izbacimo višak energije, da budemo u dobroj formi, i da uz to učvrstimo i ojačamo naše prijateljstvo.

Ali kako je vreme prolazilo i obaveze nam se menjale, tako su i okupljanja postala sve ređa i ređa. Prvo par puta nedeljno, onda vikendom, da bismo na kraju došli do toga da moramo da zakupimo salu kako bismo imali kakav-takav motiv da se na fudbalu i pojavimo.

Nakon jednog takvog termina, tokom kojeg smo više vremena proveli čekajući da se još neko pojavi nego što smo igrali, shvatio sam nešto što od tada ponavljam sebi kao mantru: Sve dok tvoj trening ili rekreacija zavise od drugih ljudi, ne možeš očekivati rezultate kojima se nadaš. Ne možeš očekivati da smršaš, ne možeš očekivati da budeš u formi, ne možeš očekivati da vodiš aktivan i zdrav život.

Iste večeri otkazao sam fudbal i pronašao program trčanja za početnike, a već sutradan istrčao sam i prvi trening, jedini u patikama koje sada čame u ormanu.

Te patike, i sve pre njih koje sam habao po betonu i sali, pružile su mi neke od najlepših trenutaka u životu i ne bih ih menjao ni za šta na svetu. Bilo je to vreme sa prijateljima, provedeno u igri i sportu koji volim. Ali čovek ne može celoga života gledati u vrata ormana čekajući poziv kako bi ih ponovo obuo. Patike su pravljene da bi se gazile, kvasile, habale, trošile, prljale, odšivale, gulile, strugale, derale, cepale… Pravljene su da se lepe i krpe dok je to moguće a kad više nije da se menjaju.

Nove i čiste nemaju nikakvu funkciju. One su napravljene da u njima stvaraš uspomene, ne da stoje kao eksponat. I zato više ne gledam ka ormanu. Svakoga jutra obuvam neke druge patike i sâm stvaram neke nove uspomene.

Patike iz ormana

Vreme kada se ekipa mogla okupiti za čas i istrčati na „školsko“ je prošlo i nikada se neće vratiti. Neki su se odselili, neki zaposlili, oženili, dobili decu, i svako od nas ima svoje patike u ormanu koje skupljaju prašinu. Neki ih čuvaju nadajući se da će ih jednoga dana ponovo redovno nositi, neki da ih sećaju na prošle lepe trenutke i neko bezbrižnije vreme, a meni one služe kao podsetnik da nikada ne zaboravim zašto zapravo trčim.

Naime, nisu samo patike to što odlažemo u orman na neodređeno vreme. Ostavljamo i deo sebe, deo svog duha koji želi da bude aktivan, slobodan, živ i nesputan, koji želi da provodi vreme napolju i diše punim plućima, a koji mi svesno ili nesvesno gušimo dok rastemo. I to je najveća tragedija od svega. Ne to što u ormanu ima manje mesta zbog jednog para patika više koje skupljaju prašinu, već to što ljudi ne shvataju da ne smeju da dozvole da te patike nečim drugim ne zamene.

Ili od njih ostaju samo uspomene…

Prethodno Kako sam trčala za BELhospice, sa zadnjom namerom
Sledeće 8. mart