Pat Farmer – Čovek koji je trčao od Severnog do Južnog pola


Na putu od Severnog pola ka Kanadi

U julu 2010., Pat Farmer se povukao iz politike. I dok većina političara to učini tek kada ih uhvate sa rukama u javnim fondovima ili na nekome ko nije njihov bračni partner, Pat je to uradio kako bi se vratio svojoj prvoj i najvećoj ljubavi – trčanju. Ali Pat nije običan trkač. Od kada se 1993. pojavio niotkuda i osvojio drugo mesto na Trans-američkoj drumskoj trci od Los Anđelesa do Njujorka dugoj 4.700 kilometara, postavio je mnogobrojne rekorde i pomerio granice onoga što danas smatramo ekstremnim ultramaratonskim trčanjem.

Postao je prva osoba koja je vertikalno trčala 24h uz i niz Sidnejski toranj, ekvivalent penjanja na Mont Everest, postavio je rekord u trčanju oko Australije, 14.662 km za 191 dan i 10 minuta i svetski rekord na 10.000 kilometara od 129 dana. Deset internacionalnih rekorda ukupno, uz pregršt pobeda na nacionalnim i internacionalnim ultramaratonskim trkama.

Pat Farmer

Ali osim što je osvajao nagrade i priznanja, između ostalog i „Achiever of the Year“ 2000., Pat je iskoristio svoju popularnost i medijsku pažnju koju izaziva da svet u kojem živimo učini koliko je u njegovoj moći boljim. Do 2001. kada se uključio u politiku, uspeo je da sakupi preko tri miliona dolara za razne humanitarne organizacije kao što su Diabetes Australia, Lifeline ili sidnejski Institut za medicinska istraživanja, a 2011. odlučio se za verovatno najveću avanturu do tada – epsko putovanje od Severnog do Južnog pola pod zastavom Crvenog krsta.

U aprilu prošle godine, sa tročlanom ekipom krenuo je iz ruske baze na Severnom polu na 23.000 kilometara dug put koji će ga voditi preko četrnaest zemalja, leda, asfalta, pustinja, planinskih vrhova i tropskih šuma, pored polarnih medveda i naoružanih gerilskih grupa, do konačne destinacije, Južnog pola na Antarktiku. Da bi uspeo u svojoj nameri, mora iskoristiti uzan vremenski raspon za vreme kojeg su i Severni i Južni pol prohodni, a to podrazumeva da bi svakog dana trebalo da pređe u proseku više od 80 kilometara, bez pauze, kako bi imao šansu da put uopšte završi.

Nas četvorica, hodajući, samo smo pasivni posmatrči bitke u odnosu na koju smo previše mali da bi mogli imati uticaj. Na ovom svetu radi se o vetru protiv vode. Prostirući se prema horizontu je bojno polje na kojem se rat odigrava. Brazde nastale od slojeva leda zabijenih jedni u druge izdigle su se iznad nas, praveći zidove visoke tri metra uz koje se treba popeti. Video sam kako se ove brazde cepaju, otkrivajući ledenu vodu kroz koju se mora plivati. Svaka prepreka se mora savladati dok za sobom vučeš kajak. Sve to nam usporava napredak i crpi snagu. I nemilosrdno je. I svaki novi korak našeg progresa mora se izmeriti, razmotriti, analizirati i ostvariti na siguran način. Preplivati? Uspeti se? Tražiti prolaz? Zaobići? Nije bitno da li je kasno u toku dana, i dalje moraš da napraviš izbor i budeš dosledan. A kada se umor javi, tada su greške verovatnije. Nismo napravili neke veće za sad. Guramo zajedno kao celina i ulažemo napor. To je sve što možemo da uradimo. Postoji samo jedan način da dođe kraj mukama. Da se stigne do Kanade. Krećemo.

Na putu od Severnog pola ka Kanadi

Nakon ledom okovanog severa, put ga vodi kroz Kanadu, SAD i Centralnu Ameriku do Paname. Ovo je trkački deo po uglavnom obeleženim putevima tokom kojeg pojačava dnevnu kilometražu kako bi nadoknadio vreme izgubljeno na Arktiku. U relativno kratkom vremenskom periodu treba da se aklimatizuje i navikne na izuzetno visoke temperature u ovom delu godine. Dužina ove trase koju mora preći je 11.744 kilometara.

Iz frižidera pravo na tiganj. Prešao sam sa 20 km dnevno na 80 km dnevno i sada mi telo viče: „Prestani, prestani da mi to radiš!“ Ali sve sam to već čuo i jedini način da ostvarim ovaj epski podvig je ako slušam mozak, ne svoje telo.

Naravno da boli, naravno da su mi ruke i noge otečene, naravno da imam žuljeve, modrice i stomačne grčeve. Ne prelazi se svakoga dana sa -30C na +30C. Sa leda na asfalt, patika za sneg na džogerice ili osušene hrane koja ima ukus tople plastike na špagete i lososovo meso.

Već je bila duga nedelja. Još samo 13 zemalja, jedan „pol“ i 18 miliona koraka do kraja.

U Meksiku i drugim nestabilnim krajevima kroz koje prolazi obezbeđena mu je vojna i policijska pratnja. To posebno važi za treću deonicu ovog puta, 250 km trekinga kroz džunglu Darien između Paname i Kolumbije, čuvenu po krijumčarima droge, naoružanim bandama i pobunjenicima.

Bliski susret sa kamionom u Južnoj Americi

Po izlasku iz džungle, Pat se vraća trčanju ka krajnjem jugu Južne Amerike i opet podiže kilometražu kako bi do Antarktika stigao dok je to još uvek moguće. Za razliku od prošle trkačke trase, ovu u dužini od 9.693 km prelazi zapadnom stranom kontinenta, uz obalu južnog Pacifika. Put ga vodi kroz Kolumbiju, Ekvador, Peru, Čile i Argentinu, do Ushuaia, najjužnijeg naselja na planeti.

Prelazak poslednje trase od 900 km po ledu predstavlja potpuno drugačiji izazov u odnosu na onu na Severnom polu. Na Antarktiku postoji veća opasnost od stvaranja usekotina u ledu koje se moraju preći, a na to treba dodati i iscrpljenost nakon skoro 20.000 kilometara i opasnost od pogoršanja vremena usled približavanja zime. Pa i pored svega toga, Pat je stigao na Južni pol 19. januara 2012., devet i po meseci pošto je ka istom krenuo. Ali njegov put i dalje nije bio završen. Da bi uspeo da stigne do cilja pre nego što vremenski uslovi to onemoguće, morao je da skrati svoj boravak u Čileu i Argentini kako bi prvo završio deonicu na Antarktiku. To znači da je, iako se simbolično slikao na Južnom polu, imao da pređe još oko 2.500 kilometara da bi put mogao da nazove kompletnim. To je istrčao 19. februara 2012., postavši tako prvi čovek kojem je to pošlo za rukom i rekorder sa najvećom dužinom pretrčanom u istoriji.

Ovo trčanje će ostaviti posledice na moje telo dokle god sam živ, ali svaki korak, svaka frustracija, i svaki momenat kada sam razmišljao i odbacio ideju da legnem i ne istrčim više ni kilometar, vredeo je. Dugoprugaško trčanje je moj dar, moj način da napravim razliku. Novac koji sakupim inspirišući ljude na celoj planeti da doniraju Crvenom krstu, projektima za čistu vodu i sanitarnim projektima u trećem svetu će spasiti živote. Molim svie Australijanace da zavuku duboko ruke u džepove i podrže ovaj izuzetno važan posao.

Smisao ovog putovanja nije bio Pat Farmer, nije se radilo o postavljanju rekorda… radilo se o pokušaju da se prenese veoma jaka poruka, a to je poruka humanosti.

Pat Farmer sa svojim timom na Južnom polu

Iako bi neki ocenili da glavni deo akcije sakupljanja donacija zapravo tek počinje, sada kada je završio svoj put i može da iskoristi publicitet na najbolji način, ostaje pomalo gorak ukus u ustima da je ovaj neverovatni čovek, trčeći pod zastavom Crvenog krsta, za deset meseci uspeo da sakupi „samo“ 115.000 dolara za sve kroz šta je prošao, u istom periodu zvezda Reala iz Madrida Kristijano Ronaldo, zaradio je 14,2 miliona dolara, ne računajući novac od sponzorskih ugovora.

Prethodno Food Rules
Sledeće Colm O’Connell - Čovek sa misijom