Palestina: Trčanje u buretu baruta


Povremene scene služe kao podsetnik da se sve ipak ne održava sve u normalnim okolnostima

Oduvek sam smatrao da je sport način da se premoste razlike među ljudima. Pogotovo na ličnom nivou. Kreneš da trčiš, da putuješ, posećuješ druge zemlje, upoznaš se sa lokalnim običajima i kulturom i ljudima koji su u poseti tvojoj i nekako sve te male razlike koje primećuješ na kraju učine da više počneš da razmišljaš o sličnostima koje nas spajaju nego o onome što nas razdvaja.

Start Gaza maratona 2012. godine

Ali sport nije imun na svet koji nas okružuje. Možda upravo zbog toga naučimo da više cenimo one stvari koje se organizuju u teškim okolnostima i da prepoznajemo ideju i smisao iza njih. I zbog toga nam je nebitno da li je staza obeležena i da li ima dovoljno vode, da li je pobednik trčao ispod tri sata i koliko je učesnika bilo, bitno je samo da vidimo osmeh ljudi koji trče i to kako im je tako jednostavna stvar kao što je trčanje pomogla da na trenutak zaborave teške uslove u kojima se nalaze.

Povremene scene služe kao podsetnik da se sve ipak ne održava sve u normalnim okolnostima

Pre dve godine u pojasu Gaze, pod okriljem Ujedinjenih Nacija, organizovan je prvi Gaza maraton. Na trci u jednom od najnestabilnijih delova sveta učestvovalo je preko hiljadu pre svega školaraca na trci zadovoljstva od jednog kilometra, i devet najhrabrijih maratonaca od kojih je kroz cilj prvi prošao olimpijac iz Palestine Nader al-Masri.

Godinu dana kasnije trka je okupila još više trkača, oko 2.200 školaraca i preko 3.000 odraslih na trkama od 1 km, 10 km, 21 km i 42 km. Trka se održala u izuzetno lošim vremenskim uslovima, sa jakom kišom i vetrovima, ali ništa nije moglo da omete trkače da iskažu svoje pravo da se bave onim što vole.

Preko hiljadu palestinskih školaraca učestvovalo je na prvoj trci

A onda je došla 2013. i naravno da je politika umešala svoje prste. Islamistička organizacija Hamas iz religioznih razloga zabranila je ženama učešće na trci. U tom trenutku već je bilo prijavljeno 119 žena na maratonu (od 250 ukupno prijavljenih), što Palestinki što trkačica iz drugih zemalja, a Izrael je na to odgovorio pretnjama o zabrani celokupne trke. Kako bi se izbegle dalje tenzije UN su otkazale događaj na veliko razočaranje hiljada mališana iz Palestine koji su i ove godine planirali da učestvuju.

Činilo se da sport nikako ne može da pobedi u uslovima gde politika i netolerancija određuju i diktiraju pravila umesto organizatora, ali onda se pojavila svetla tačka na drugom kraju ovog nestabilnog područja.

Dečaci i devojčice, jedni pored drugih, kao da je to najnormalnija stvar u ovom delu sveta

Nepunih mesec i po kasnije na Zapadnoj obali, drugoj teritoriji većinski naseljenoj Palestincima, organizovan je prvi maraton pod nazivom Pravo na kretanje, kako bi se skrenula pažnja na njihov težak položaj. Maraton je počeo veče pre toga bdenjem uz sveće za žrtve Bostonskog maratona, a zatim se nastavio ulicama Vitlejema, pored čuvenog zida koji razdvaja izraelska naselja od palestinske teritorije.

Ovoga puta nije bilo zabrana, nije bilo ograničenja za devojke ili neke druge grupe, i oko 650 trkača na maratonu, polumaratonu i trkama na 5 i 10 kilometara, što iz Palestine, što učesnika iz SAD-a, Kanade, Švedske, Danske i Norveške protrčalo je uskim ulicama ovog bliskoistočnog grada.

Veče pre trke održano je bdenje za žrtve Bostonskog maratona

Na katolički Božić 1914. došlo je do spontanog prekida vatre na zapadnom frontu. Veliki broj vojnika i sa jedne i sa druge strane našao se u sredini, između rovova, na „ničijoj zemlji“, i odigrao fudbalski meč. Sve je počelo tako što je neko sa britanske (francuske i belgijske) strane šutnuo loptu ka nemačkim rovovima, ovi su je vratili, i nekoliko sati kasnije više od sto vojnika igralo je fudbal i pevalo Božićne pesme, i u tom kratkom periodu rat više nije postojao, nisu postojale razlike, neprijateljstva, samo sport koji ih je spajao.

Možda je to nešto što je falilo bliskom istoku. Neko da šutne loptu na drugu stranu, neko da je vrati, i da se svi zajedno nađu negde na sredini. Znam da to nije realno, da se tokom decenija i vekova nakupilo previše mržnje da na ovaj način bude zaboravljena, ali ko zna, ako bude bilo dovoljno lopti, dovoljno ljudi spremnih da je uhvate i pošalju nazad, možda to i nije tako nezamislivo…

Maraton na Zapadnoj obali obeležilo je veliko vojno prisustvo

Prethodno Tempo Twist - za one koji od tempa traže više
Sledeće Gojaznost, vežbanje i pušenje u očima racionaliste