Od plave haljine do zelene majice


OD PLAVE HALJINE DO ZELENE MAJICE

Kad trčanjem otvoriš vrata za koja nisi znao da postoje

trc6

Ovaj tekst nekako odavno čeka da bude napisan i da nije bilo poziva jedne sjajne mlade žene koja se zove Ivana Todorović, ko zna koliko bi još dugo čamela ova ideja.

Sa trčanjem mi se i nije baš desila ljubav na prvi pogled. Počelo je nekako kao sa svima, ja to zovem sindrom plave haljine. Znate, imate neku haljinu, majicu, pantalone, koje sklanjate u ćošak svog ormana jer će kad tad doći vreme da to obučete i stajaće vam onako kako ste zamislii. Ne daj Bože da je date nekom ili spakujete sa stvarima koje nikad nećete nositi. Kad dođe vreme bolje da je tu. Pošto sam pre par godina odlučila da je konačno došlo vreme, a i bol u kičmi uzrokovan stalnim sedenjem je bio tu da me dodatno podstakne, počeli su i moji prvi treninzi.

Moj spiritus movens, neverovatnan motivator i vetar u leđa je bila moja tadašnja koleginica Sandra Popović, jedna od onih ljudi koji se svakog posla prihvataju sa vojničkom disciplinom i sa kojima se zna da je rečeno – učinjeno.

U početku, vučem se po stazi, pitam u sebi šta mi je ovo trebalo, preispitujem se pod naletom sumnje i neverice, svi mi se čine jači i brži, gledam Sandrina leđa ispred sebe i osećam se baš onako donkihotovski. Malo po malo prepoznajem moju sabraću po muci, sa nekim ne morate da pričate da biste znali šta proživljava, ritam koraka i dah onog pored vas sve kažu – teško im je koliko i meni. Prvi kilometri padaju pod mojim nogama, a osećaj moći, većeg samopouzdanja i kontrole nad sobom je jači iz meseca u mesec. Sve sam brža, sve sam izdržljivija, distance se polako povećavaju, 5 km, 10 km, 15 km, 18 km, 23 km…

Vreme prolazi, pazim šta jedem, moje telo počinje da se menja, sinovac, odjednom nosim farmerke 28, došlo vreme i za plavu haljinu. Kako se polako približavam svom prvobitnom cilju shvatam da su se u međuvremenu otvorila neka nova vrata na koja u samom početku nisam ni računala.

Potpuno nova priča

trc

Ako bez imalo oklevanja ustajete u nedelju rano ujutru da biste stigli na trening, ako svoje obavezete počinjete da kockate tako da stižete na večernji trening, imate osećaj da ste nešto važno propustili kad omašite trčanje, sve se bolje osećate i jedva čekate sledeći trč – opasno ste zaglibili u neku sasvim novu priču u kojoj je „plava haljina“ tek u drugom planu.

Počinje da se dešava nešto na šta na samom početku stvarno nisam računala. Sve radim sa više elana, ne mrzi me da ustajem ranije da idem na pijacu, da idem pešice na posao, da se brže i lakše se organizujem i ništa mi nije teško. Jednostavno rečeno, trčanje leči od lenjosti, od odlaganja stvari za sutra, depresije i mnogo utiče na samopouzdanje. Kad pobediš sebe, tačnije kad preskočiš svoje blokade i otvoriš vrata svoje upornosti i istrajnosti, počinješ da budeš svestan svoje mentalne snage, a bogami i fizičke. Prvi istrčan polumaratno je doneo takav osećaj sreće, ispunjenosti i zadovoljstva sobom, da 10 dana nisam mogla da skinem kez sa lica. Trčanje je postalo i potreba i navika, izduvni ventil, bitna karika psihičke i fizičke ravnoteže, nešto u čemu se iskreno uživa.

Uz treninge je došlo i druženje i prijateljstvo sa tolikim brojem divnih, zanimljvih ljudi. Svaki trening mi je postao mini izlazak, energija trkača je dobra i zarazna, treba se okružiti takvim ljudima.

BELHOSPICE

trc2

Kao što sam u naslovu i rekla, trčanje ti otvori vrata za koja nisi ni svestan da postoje. Od plave haljine do BELhospice zelene majice. Za BELhospice sam čula 2012. godine. Tada polumaraton nisam trčala sa njihovim timom, ali mi je ideja oko koje se organizacija okuplja činila toliko dobrom da sam znala da ću već sledeće godine biti među njima. Za mene je trčanje priča o upornosti i istrajnosti, o traženju smisla i iznalaženju novih mogućnosti, a iskreno verujem da BELhsopice živi u skladu sa ovim principima.

Na prošlogodišnjem maratonu bila sam deo ovog tima i ne mogu da zaboravim taj osećaj bliskosti i zajedništva dok sa ljudima od kojih neke tek počinješ da upoznaješ radiš nešto bitno za stvarno dobru stvar.

Sada je već februar i isto tako moram da kažem da nisam trčala kako treba poslednjih nekoliko meseci. Prvo me je zadesila gadna povreda skočnog zgloba koju sam zaradila dok sam opušteno šetala po gradu i koja me je na skoro 3 meseca udaljila sa staze. Nakon toga i privatne i poslovne obaveze i eto me na novom početku, van forme i sa novih pet kila. Već kasnim, BELHOSPICE tim je počeo sa svojim treninzima i pripemama za Beogradski maraton, treba se priključiti što pre, što iskreno jedva čekam. Naši kilometri i naši koraci za sjajnu ideju, dobru stvar i podršku organizacijiu u čije ideje stvarno verujem.

Jedno je sigurno, da citiram Arta Vilijamsa: „I’m not telling you it’s going to be easy – I’m telling you it’s going to be worth it.”

Prethodno Uspomene...
Sledeće Spring ROLLS - Trka sa razlogom