O čemu razmišljam kada razmišljam o trčanju


Početak polumaratonske trke na Ušću

U subotu uveče čuo sam od drugara da će na RTS-u u sportskom pregledu biti izveštaj sa polumaratona na Ušću, i odlučio sam da bacim pogled. Ne zato što očekujem da vidim sebe ili ostale prijatelje koji su učestvovali, već čisto da se stavim u poziciju nekoga ko gleda sa strane, ko nije deo tog sveta, i kako njemu trke i mi trkači  izgledamo. Segment nije bio dugačak, što se moglo i očekivati, pomenuti su pobednici i pobednice, organizator, broj učesnika, juniori, juniorke i klinci koji su učestvovali u kraćim trkama, gradovi i klubovi iz kojih su došli i to je to. Kratko, profesionalno i precizno, u principu onako kako bi izveštaji i trebalo da izgledaju, ali problem je što kod nas ne postoji emisija posvećena trčanju. I više od toga, jedini način da o trčanju čuješ je ukoliko Olivera ili Amela ostvare neki rezultat, ali i tada se govori o profesionalnoj strani sporta, o onima koji na trkama osvajaju medalje i pehare, a njih je na svakoj trci, ma koliko velika ili mala bila, ipak u manjini.

Početak polumaratonske trke na Ušću

Da me neko ne shvati pogrešno, ovo uopšte ne znači da ne cenim ono što profesionalci rade. Naprotiv, oni treniraju ni u kakvim uslovima, izuzetno naporno i niko od njih ne može da živi isključivo od svojih rezultata. U tom smislu svaki oblik promocije ili publiciteta je sjajna stvar jer može dovesti do nekog sponzorstva i samim tim im dozvoliti više vremena da se posvete treningu, ali ne može se očekivati da trke budu posećene ukoliko učestvuju isključivo oni. To znači da je neophodno privući rekreativce i one koji se lome da li da uopšte krenu sa trčanjem, a kada pogledate jedan takav segment od 2-3 minuta teško je shvatiti da je to samo jedan deo izuzetno široke priče. Priče o zdravijem životu, građenju discipline i samopouzdanja, energiji koja mora da se potroši da se oslobodi mesto za novu, upoznavanju i druženju sa ljudima koji dele tvoju strast… I tek onda, nakon svega, rezultatima i dostignućima ostvarenim na stazi.

S vremena na vreme objavim priču o nekoj inspirativnoj osobi, ali retko pišem o profesionalnim atletičarima. Ne zato što ne pronalazim nešto nadahnjujuće u njima, mnogi su imali jako teško odrastanje i beg iz siromaštva u relativno normalan život a da pritom ostanu zdrave i stabilne osobe je samo po sebi neverovatan uspeh. Ne, to radim jer želim da pokažem da su to sve obični ljudi, neki brži, neki izdržljiviji od nas, neki sa samo malo više vremena za trening, ali ljudi koji su u jednom trenutku doneli odluku da preuzmu kontrolu nad svojim životom i postignu nešto – postanu bolji nego što su pre toga bili. Ja ne mogu da ostvarim ono što su oni uspeli, ali mogu da pokušam da pokažem da je to zaista moguće.

I zato svako od nas trkača treba da prihvati da je možda baš on, ma koliko spor, ma koliko lenj, inspiracija nekome, i da svi postanemo malo angažovaniji u promociji sporta kojim se bavimo. To nije stvar ega, mi smo već hodajući bilbordi koji reklamiraju svoj životni stil, potrebno je da u tome postanemo možda još samo malo proaktivniji. I zato ne treba i ne sme da nam bude glupo da iznova i iznova pozivamo ljude na zajedničke treninge, trke, akcije, iako im odgovor svaki put bude bio – ne. Slažem se da nikoga ne možeš promeniti na silu, da svako mora sâm da donese odluku da želi da živi zdravije i počne da trenira, ali to što tu odluku mora da donese sâm, ne znači da ne postoji način da mu je nekako olakšaš. A to može svako od nas, makar svojim primerom.

Najmlađi učesnici trke na Ušću

Na trci juniorki je po prvi put učestvovala devojčica koja je pre nepuna dva meseca počela da trči, koja je već doživela prvu povredu i dugu pauzu i kojoj je najviše na svetu bilo bitno da ne stigne poslednja. U tome je uspela, ali znate šta, i ta devojčica koja je bila poslednja ima, verujem, potpuno istu priču. Video sam je u jednom trenutku kako zbunjeno gleda da li pravi zaokret na pravom mestu ili treba još da nastavi, ali siguran sam da ni njoj nije bilo žao što je došla i da je i ona odlučila da i sledeći put učestvuje i popravi rezultat koji je ostvarila. Takvih priča ima na svakoj trci i one su mi mnogo inspirativnije od vremena pobednika. Da bi trke bile posećenije ljudi treba da vide da je jedina razlika između njih i onih koji su završili ta što su se ovi drugi pojavili na startu. Ništa drugo. A to je teško kada ti daju samo 2-3 minuta na nacionalnoj televiziji.

Iako ovaj tekst nije bio konkretno o polumaratonu na Ušću, ukoliko vas zanimaju, rezultate možete pogledati ovde, kao i galeriju fotografija sa trke Savremenog sporta.

Prethodno Trčanje sa ili bez patika - šta nauka kaže da je efikasnije?
Sledeće Postani deo tima koji će na Beogradskom maratonu trčati u humanitarne svrhe