Nikad, nikad ne odustaj


Majk Kasidi i Meb Keflezighi na cilju Njujorškog maratona

Zvuči kao jedna od onih rečenica koju ponavljamo sami sebi misleći da nam daje snagu i motivaciju da nastavimo a koja zapravo nema nikakvo dublje značenje, ali u slučaju jednog amaterskog trkača pokazala se kao mantra koja mu je pomogla da ostvari deo svojih snova – da završi trku sa svojim sportskim idolom.

Majk Kasidi i Meb Keflezighi na cilju Njujorškog maratona

Doduše, kad pričamo o Majku Kasidiju, reč „amaterski“ nema baš isto značenje kao kada je koristimo u svakodnevnom govoru. Majk jeste amater, ali elitni amater, sa ličnim rekordom od 2:18 na maratonu i mestom u elitnoj grupi trkača koja je bila u najužem izboru da predstavlja Ameriku na Olimpijskim igrama u Londonu 2012.

Na 16. kilometru Njujorškog maratona Majk je počeo da oseća bol u nogama, i pomislio da je tempo koji je sebi zadao možda ipak prejak. Pao je na začelje grupe sa kojom je trčao, a drugi takmičari ubrzo su ga i ostavili daleko iza sebe. Sâm, sa bolovima u nogama i čitavih 26 kilometara do cilja, Majk je razmišljao o odustajanju.

Pomislio sam na svoju porodicu, prijatelje, podršku koju sam dobio od trkačke zajednice Staten Ajlenda i mojih prijatelja širom Njujorka. Računali su na mene. Zato sam ušao u komforan ritam. Po prvi put u svojoj trkačkoj karijeri prestao sam da gledam na sat i trčao kilometar po kilometar.

I taj pristup i odluka da ne odustane uskoro mu se isplatila, ne mestom na podijumu ili ličnim rekordom, ali prilikom da trku završi sa svojim idolom Mebom Keflezighijem, najboljim američkim maratoncem, ranijim pobednikom Njujorškog maratona i osvajačem olimpijskih medalja.

Na 37. kilometru Majk je sustigao Meba koji je i sâm imao problema tokom trke, i počeo da ga motiviše da nastavi. Sledećih pet kilometara trčali su zajedno, naizmenično se smenjujući u vođstvu i olakšavajući tako trčanje onom iza sebe.

Bilo je to kao igrati košarku sa Majkl Džordanom. Samo u pitanju je sedma utakmica NBA finala i upravo vam je dodao loptu.

Zajedno su uspeli da prebrode krizu i stignu nadomak cilja. To je trebalo da bude to, ali tada je Meb pokazao da nije samo veliki sportista već i veliki čovek.

Dok smo ulazili u Central Park okrenuo sam se ka Mebu. ‘Bila je čast trčati sa vama,’ rekao sam. Njegov odgovor je nešto što neću nikada zaboraviti. ‘Ne,’ rekao je. ‘Danas se ne radi o nama. Radi se o predstavljanju Njujorka. Radi se o predstavljanju Bostona. Radi se o predstavljanju naše zemlje i rađenju nečeg pozitivnog za naš sport. Završićemo trku držeći se za ruke.’

I tako je nastala slika koju Majk nikada neće zaboraviti. On i njegov idol, kojeg je gledao kao klinac kako osvaja olimpijsko srebro u Atini, zajedno, držeći se za ruke, na cilju najvećeg maratona na svetu.

Prethodno Balans
Sledeće Ko je trkač?