Ne videti šumu od drveća


Velika Morava u punoj lepoti

Za vikend sam imao priliku da malo pobegnem iz grada i na par dana se podsetim kako čist vazduh zapravo izgleda. Kada bi mi se ranije ovakva šansa ukazala, verovatno bi me najviše zanimalo kad krećemo, koliko ostajemo, ko ide, ali u poslednjih godinu dana jedina stvar koja me interesuje je da li postoji neka staza za trčanje zbog koje bi mi se polazak na put uopšte i isplatio. Takođe, zaboravio sam kada je bio poslednji put da sam u auto seo a da sa sobom nisam poneo patike, pulsmetar, dres, šorc, rezervnu majicu, kesu za mokre stvari… čak i ideja da bi mogla da mi se ukaže prilika da malo trčim van asfalta dovoljna je da se za put spremam kao da je to nešto sigurno i glavni razlog odlaska, a na kraju obično ispadne da tako i jeste.

Drugarova porodica proslavljala je slavu u malom pomoravskom selu, jednom od onih mesta u kojem su žitelji prezauzeti tokom proleća, leta i jeseni održavajući lozu i praveći vino, a zimi uživajući u njemu i upoređujući ga s komšijinim. Ideja mi je bila da pre povratka nađem malo vremena i protrčim putem kojim sam nekoliko puta u prošlosti, doduše šetajući se, već prolazio. I tako sam, dok su svi sedeli pored tople peći, jeli slatko i pili čajeve, uspeo da se iskradem na sat vremena i odem do Velike Morave zavejanom stazom na kojoj su ove zime pre mene samo po koji lovac i zalutala srna stigli da ostave tragove.

Slika sa početka treninga, nažalost jedina koju sam napravio

Već posle par stotina metara put se izgubio pod snegom i ledom i bilo je nemoguće znati da li se krećeš stazom, njivom ili pašnjakom. Nije ti ni bitno, jedini izbor koji imaš je da pratiš otiske čizama u snegu koji lelujavo zaobilaze skrivene bare i vode kroz sve gušće šiblje prema reci za koju pretpostavljaš da te čeka kao nepremostiva prepreka nakon nekoliko kilometara. Koraci su ti nesigurni, sneg je dubok i noge ti se vuku kroz njega usporavajući te, a zaleđena zemlja, ako naletiš na nju, toliko je tvrda da asfalt u poređenju izgleda kao tartanska staza.

Natopljenih patika, ruku smrznutih i pored rukavica, očiju suznih od ledenog vetra, konačno stižeš na obalu reke. Navikao sam kada se penjem na neku planinu da dolazak na vrh predstavlja katarzičan momenat – odjednom posle toliko napora završiš na čistini sa neverovatnim pogledom na pređeni put, shvatiš da nema dalje i osetiš se pročišćeno tim iskustvom – kao da je sav uloženi trud vredeo samo zbog tog trenutka. U odnosu na to, izlazak na Moravu delovao je potpuno antiklimaktično – čak i lenji tok vode činio se nekako usiljen, mehanički, beživotan. Možda je krivo vreme, hladnoća, želja da se što pre vratim, ali reka mi uopšte nije predstavljala fantastičan prizor kakav sam u glavi stvorio.

Velika Morava u punoj lepoti

Sutradan, po povratku u Beograd, imao sam jedan od najboljih treninga u životu. 32 kilometara sam praktično preleteo. Ni u jednom trenutku nisam osetio umor, noge su mi bile lagane i smešio sam se skoro tri sata koliko je trajao. Nisam jurio neki imaginarni krajolik koji bi mi pogledom napunio baterije i olakšao put nazad. Nisam tražio zimski pejzaž toliko idealan da opravda sat vremena gacanja po dubokom snegu. Išao sam lagano, bez cilja, korak po korak, prepušten mislima i uživajući u svakom trenutku na stazi. Nije bilo toplije nego dan ranije, niti je vetar bio slabiji a sunce manje zubato, ali nisam imao nikakva očekivanja i zato sam manje razmišljao o tome šta me možda čeka iza sledećeg ugla, a više o tome pored čega trenutno prolazim, šta vidim i kako se zbog toga osećam. Prepustio sam se u potpunosti trčanju da me nosi kao bujica ulicama i vraćeno mi je desetostruko, osećajem koji ću dugo u sebi zadržati i pokušati da izvučem najbolje iz njega.

U engleskom jeziku postoji izraz „ne videti šumu od drveća“, u značenju da propuštaš da vidiš veliku sliku jer si previše fokusiran na sitne detalje. Tako je i sa trčanjem, prečesto se opterećujemo brzinom, pređenim putem, zonom u kojoj vežbamo, ciljem koji želimo da otvarimo, da bi od njega dobili ono što pruža samo onima koji su naučili da mu se prepuste. Da, s vremena na vreme svako od nas slučajno naleti na taj osećaj i naivno ga pripiše svom raspoloženju, odmoru, inspiraciji, ali zar postoji razlog da ne pokušamo da svaki trening učinimo takvim? Naravno da ne predlažem da zanemarimo osnovne ciljeve sa kojim smo i počeli sa trčanjem, ali malo spontanosti nikako ne može biti na odmet. Ne znam kako će moj sledeći trening izgledati, ali ako budem bio ponovo u prilici da pratim tuđe korake utisnute u snegu, verovatno ću manje vremena provesti pogleda zakovanog za njih pitajući se gde me vode i šta ću zateći na kraju puta, a više uživajući u momentu i prirodi koja mi je pre dva dana pored njih ostala neotkrivena.

Prethodno Šta se mora, šta se može a šta je pametno
Sledeće Koliko zapravo znamo o svojim patikama za trčanje?