Moje drugo ja…


Košutnjak

Osim u jednom kratkom periodu kada sam trčao na pomoćnom terenu obližnjeg fudbalskog kluba, dok mi nije dosadilo da posle svakog treninga istresam šljaku iz patika, trening mi je počinjao onog trenutka kad izađem iz zgrade. Iako mi se relativno blizu nalaze Olimp, Zvezdarska šuma, Šumice, imao sam osećaj da je taj kratak put koji treba da pređem do njih, do početka treninga, dovoljno veliki da bi mi jednoga dana postalo previše lako da kažem: „Mrzi me, ne mogu danas.“ I zato se spremim u stanu, zagrejem, i onoga trenutka kad mi noge osete asfalt pod nogama – krećem. Imao sam svoju standardnu rutu koja je u početku iznosila nešto preko kilometar, a onda je rasla paralelno sa mojom kondicijom, ali jedna stvar je za sve bila zajednička – počinjale su i završavale se ispred mog ulaza.

Košutnjak

Ali ljudi se menjaju. Menjaju nam se ideje, mišljenja, stavovi za koje smo mislili da su ukorenjeni duboko u nama, kako onda ne bi i nešto tako površno kao što su navike. I dalje se 99% mojih treninga odvija na isti način. Maršrute su malo drugačije – volim da se spustim do reke, da protrčim kroz prepunu Knez Mihailovu, da bacim pogled na Novi Beograd sa Kalemegdana ili pređem preko novog mosta, ali i dalje mi svi treninzi imaju isti start i cilj kao i pre četiri godine kada nisam mogao da pređem više od petsto metara a da se ne zadišem. Ali, kao što rekoh, ljudi se menjaju, a ponajviše trčanjem. Kada ste više od sat vremena sami na stazi, pre nego što vam se upali ona lampica koju trkači zovu „runner’s high“ kada ulazite u zonu blaženstva i osećate da ste jedno sa svojim treningom i više ni o čemu ne razmišljate, imate vremena da u nekoj čudnoj vrsti dijaloga popričate sami sa sobom i, svesno ili podsvesno, pokrenete, čak i zaključite neke teme koje su vam se prethodno činile nebitnim ili suvišnim.

I tako sam na jednom običnom treningu, dok su mi uši krvarile od jačine muzike koju sam slušao u pokušaju da ugušim buku saobraćaja i gradske gužve, postavio sebi pitanje – zašto sam tu gde jesam, okružen mirisom cementa i zapušenih slivnika, umesto negde u prirodi, epicentru bujajućeg života? I shvatio sam da su stvari drugačije nego ranije. Više nisam bio neko ko bi odustao od treninga zbog daljine koju prethodno mora da pređe. Više nisam bio neko ko bi lagao sebe da je ovakav ili onakav samo da ne bi morao da se promeni. Postao sam osoba koja je spremna da ono najvrednije što imamo u životu – svoje vreme, žrtvuje za ono što najviše voli. Od tog trenutka bilo mi je jasno da sve što se nalazi između mene i te osobe predstavlja samo prepreke logističke prirode, a one su ništa ako ne rešive. Istoga dana kupio sam ranac za trčanje, i svaki trening koji nije upleten u mrežu neodloživih obaveza gledam da odradim u prirodi. To nije uvek moguće, nekada želja jednostavno nije dovoljna, ali bar imam dogovor sa samim sobom da ne treba unapred smišljati opravdanja.

Za vikend sam imao jedan od onih dana kada mi se ne ustaje iz kreveta, ponajmanje trči. Svako s vremena na vreme dođe u situaciju da ono što mu je do juče činilo zadovoljstvo sada predstavlja napor. To je trenutak da se preispitaju motivi i pronađe neki novi izazov, ali ako je sve to praćeno i lošim raspoloženjem i generalnom letargijom, jako je teško pokrenuti sebe da se napravi pozitivna promena. I dok sam ležao u krevetu i posmatrao kazaljku na satu kako se lenjo kreće, čekajući, valjda, da se dan jednostavno završi i od sutra krenem ispočetka, ni ne pomišljajući da obujem patike i odradim trening, sinulo mi je da je možda baš ta želja za promenom sredine koju sam osećao u prethodnom periodu upravo način na koji mi moje telo signalizira kako da se izborim sa onim što trenutno osećam. Proveo sam više vremena u prevozu do Košutnjaka i nazad nego na samom treningu, ali znate šta, nije mi žao. Štaviše, ponosan sam na sebe i put koji sam za ove četiri godine prešao.

Avala

Na terasi moje sobe, jedan pored drugog, stoje dva para patika. Asics, bele, sjajne, oprane poslednjom kišom po kojoj sam ih nosio, i Salomon, prljave, izgrebane, iskaljane košutnjačkim i avalskim blatom. Ranije sam imao problem da objasnim sebi tu dualnost, da mogu da pronađem zadovoljstvo podjednako u trčanju gradskim ulicama i daleko od sveta, kroz slabo istražene šumske puteve, ali tada sam imao samo jedan par i činilo mi se da sam u konfliktu sa sobom. Gledajući ih ovako razdvojene, konačno razumem da u svakome od nas zapravo postoje dve osobe. Jedna koja želi da joj svaki korak bude siguran, na stabilnom i ona traži konzistentnost, i druga koja ne želi da vidi ničije korake ispred sebe i ona žudi za avanturom. I jedna i druga se konstantno bore za našu pažnju, samo je drugu mnogo lakše zapostaviti.

I zato sledeći put, ako kao ja osetite da ste iscrpeli i poslednju kap motivacije, ako vas pomisao na trening deprimira i umara, umesto da se ljutite na sebe i krivite neke unutrašnje faktore, pokušajte sa promenom scenografije, možda i u vama čuči avanturista koji samo čeka da bude otkriven. Kada sam poslednji put bio na Košutnjaku, na trim stazi je bilo desetine trkača, mimoilazili su se, udisali prašinu koju su jedni drugima podizali i trčali u krug, i u krug, bez prestanka. A u šumi sam bio samo ja. Možda ovaj tip trčanja i nije za svakoga, možda samo želite da izgubite koji kilogram i ne zanima vas preskakanje oborenih stabala i klizanje po blatu, ali nemojte dozvoliti da dođete tako blizu a da mu bar ne pružite šansu. Možda iznanadite sami sebe…

Prethodno Šta se čitalo prethodne nedelje - 16.04.2012.
Sledeće Mleko - čarobni napitak za trkače