„Milestones“


Snimak Rekohua iz svemira

U engleskom govornom području postoji termin „milestones“. Konkretno, radi se o kamenim oznakama pored puta (miljokazi), obično na rastojanju od jedne milje, koje pomažu putniku da odredi pređenu kilometražu, gde se trenutno nalazi i koliko mu je ostalo do cilja. U prenesenom značenju, on predstavlja bitne trenutke u životu ili nekoj konkretnoj oblasti koji nam služe kao pokazatelji koliko smo napredovali i potvrda da se krećemo u pravom smeru. Prekretnica nije najbolji izraz, ona podrazumeva da smo došli do tačke u kojoj moramo da preispitamo svoje odluke i nešto promenimo. Početi sa dijetom posle godina nezdravog života je prekretnica. Kupiti nove pantalone nekoliko meseci nakon toga jer su stare sada previše široke je „milestone“.

Miljokaz na osmoj milji od Bostona iz 1734.Neke ćete unapred sebi postaviti, kao što su, konkretno za trčanje, prvih pola sata bez pauze, prva trka, polumaraton, dok ćete neke prepoznati tek kada ih dostignete. Sećam se, kada sam počeo sa pripremama za prvi maraton 2009., mešavine straha i uzbuđenja kada sam shvatio da će svaka sledeća dužina nedeljom biti veća od bilo čega što sam do tada istrčao. Sve do tog momenta bilo je nešto što sam iskusio, osetio, poznavao… sve nakon njega – iskorak u nepoznato. I danas, tri godine kasnije, naježim se i osetim strujanje adrenalina samo od pomisli na taj, jedan od najlepših perioda u mojoj trkačkoj karijeri.

Juče sam primetio da sam konačno dostigao jedan koji sam ciljao, ne preterujem kad kažem, od trenutka kada sam počeo religiozno da vodim statistiku treninga. 6.378,1 kilometara ne zvuči bitno kao prvih hiljadu, nema toliko nula kao deset ili sto hiljada koji su još uvek preda mnom, ali to je nešto što sam jurio kao sveti gral, čini mi se čitavu večnost.

Snimak Rekohua iz svemiraBrojevi ne znače ništa… Brojevi su mrlje od mastila na papiru dok ih ne stavite u kontekst, dok ih ne stavite pored nečega u odnosu na šta će delovati impresivno, a 6.378,1 kilometara je onoliko koliko je svako od nas udaljen od centra ove planete koju zovemo svojim domom. Celoga života govore nam kako smo samo zrno peska u odnosu na veličinu Zemlje koju delimo sa još sedam milijardi duša, koja je toliko masivna da postoje delovi na koje ljudska noga nikada u istoriji nije kročila, čija je površina tako blago zakrivljena da su civilizacije vekovima i milenijumima verovale da je ravna ploča sa koje je moguće pasti i zauvek nestati… I onda jednog dana shvatiš da ti, tako mali i ništavan, ipak možeš naći u sebi dovoljno snage, strpljenja i upornosti da ostaviš iza sebe vidljiv trag. Možda ga niko osim tebe neće ceniti, možda će drugi na njega gledati kao na simbol besmislenosti i vremena koja je moglo biti bolje iskorišćeno, ali drugi nisu bitni, najviše zadovoljstva donose bitke koje vodiš samo za sebe…

S vremena na vreme sednem za kompjuter i bacim pogled na to do kog grada bih stigao da me put vodi iznova u istom pravcu umesto uvek nazad do kuće, i trenutno sam u Viktoriji, glavnom gradu Sejšela, gde bih pio Pinja Koladu umesto čajeva i brčkao se u moru umesto što otkopavam auto iz snega. Poslednje na toj listi je Rekohu ili Chatham Island, malo ostrvo na istočnoj obali Novog Zelanda, 18.662 kilometra udaljeno od Beograda, i moj sledeći „milestone“. Želim vam svima, ukoliko već niste, da jednoga dana i vi stignete trčeći do njega, bez obzira da li se trenutno po kilometraži nalazite u Bogoti, Pekingu, Londonu ili 100 metara ispred svoje zgrade.

Prethodno Ben Komen, trkač...
Sledeće Shizo Kanakuri - Priča o najsporijem maratoncu