Krali Marko Ultra Trail – dan za pamćenje


KMUT

Dok je progovarao poslednje reči sa svojim dosadašnjim saputnikom i pokušavao da upamti svaki detalj opisa ostatka puta do svog cilja, polako je fiksirao svoj pogled ka poslednjoj prepreci. Bez bilo kakve potrebe za dokazivanjem drugima ili takmičenjem odlučio je da poslednju deonicu puta pređe sam, onako kako najbolje ume. Kraj blagog uspona, novi horizont, kratak pozdrav i njegovo telo je krenulo da radi ono što najbolje zna.

Spuštajući se u prostranu kotlinu kretao se pravo ka poslednjem usponu dana. Brdo koje se uzdizalo pravo ispred njega, sa dva simetrična istaknuta stenovita vrha, ličilo mu je na nekakvo mitološko čudovište koje čuva cilj njegovog putovanja. Ono je bilo tu, staro, preteće i nezainteresovano za ono što on radi, ali bez namere da mu olakša njegov poduhvat ili pomogne na tom putu.

KMUTNa jednoj strani ka brdu se spuštao venac niskih, krševitih, sa pokojim drvetom i žbunom prekrivenih brežuljaka, obasjanih gorućim suncem koje je neumitno zalazilo sa druge strane i podsećalo ga na dužinu njegovog poduhvata tog dana, na završetak, na kraj. Izolovan, sam, skoncentrisan, on je trčao ustaljenom brzinom. Pravi put prekriven peskom i sitnim šljunkom kroz osušene pašnjake i prašnjave oranice mu je nasuprot njegovim očekivanjima odgovarao. Dan proveden u kamenjarima i neprekidnim usponima na vrhove koji su sada bili daleko u njegovim tragovima naterali su ga da zavoli ono što inače i ne primećuje toliko često.

Lakoća pokreta, radost brzine kretanja zemlje pod njim, lepota dodira vazduha. Osećao se kao da je zaustavljen u prostoru dok se perspektiva okolnih brežuljaka menjala oko njega i po prvi put tog dana zaista je bio bez bilo kakvih briga. Čak i neman koja mu je izgledala toliko preteće samo par trenutaka ranije, sada, hvatajući poslednje zrake sunca na svojim stranama kao da ga je prizivala da mu se približi i nastojala da iskoristi te poslednje trenutke svetlosti da mu pokaže put kojim treba da prođe.

Sa poslednjim zrakom sunca on je stajao u podnožju. Nije prošlo više od jednog sata od kako je sam i znao je da ga još samo polovina tog vremena deli od ostatka sveta. Brdo mu je otvorilo put, sunce, njegov poslednji od svih pratioca tokom celog dana, se sklonilo ostavljajući ga sada zaista samog. U mraku. Hladno je. Poput poslednjeg čoveka. Poput metronoma, kontrolisano, odajući poštovanje strmini padina svoje poslednje prepreke on se uporno kretao i ubrzavao.

Prevoj. Topao vetar. Svetlost grada pod njim. Izašavši na put sa druge strane začuo je povike i video svetlost male grupe ljudi koja ga je čekala. Stigao je.

Pre nego što odlutam u mojim mislima, spomenuću njihov uzrok ovog puta.

Početkom oktobra ove godine imao sam prilike da učestvujem na ultratrail trci Krali Marko Ultra Trail (KMUT) koja se održava malim delom u Prilepu, u Makedoniji, i većim, lepšim delom po okolnim planinama. Krali Marko Ultra Trail je planinska trka koja će se održavati godinama koja nam predstoje zahvaljujući entuzijazmu i posvećenosti ljudi koji stoje iza nje, a koja je ove godine zaplovila vodama ultratrail trka stazom od 60km sa oko 2700 metara visinske razlike.

Profil stazeUporedo sa trkom na 60km, tokom dva dana održane su još i trka na 33km, 18 km i dečija trka. Tokom dva dana, koliko su se sve pomenute trke odvijale, imao sam prilike da posvedočim da mali broj ljudi sa malom količinom sredstava može da pripremi takvu trku kojoj mogu da pozavide veliki maratoni poput, iskusnijoj trkačkoj zajednici najpoznatijeg, Ljubljanskog. Ne preuveličavam.

Nemam običaj da o trci sudim na osnovu onoga što je okružuje, tj. na osnovu onoga što se dešava van vremena i prostora između starta i cilja, ali KMUT zaslužuje svaku reč hvale i po tom pitanju. Neću ih previše hvaliti, ali zbog lepote staze, topline i napora ljudi u organizaciji da omoguće da jedina briga učesnika bude sama trka, svakome preporučujem da istu poseti naredne godine. Obećavam, nećete zažaliti.

Sada, mesec dana nakon mog poslednjeg (i to petog) ultramaratona ove godine odvojio sam malo vremena da razmislim o svemu što sam radio tokom prošle godine i da sebi opravdam svoje planove u narednoj godini i na dalje. Sasvim prirodno tok mojih razmišljanja bio je pod velikim utiskom moje poslednje trke. Trke koja me je od svih na kojima sam učestvovao, prva koja ja me je naterala da zaista preispitam zašto uopšte posvećujem tu količinu vremena nečemu čemu je, istini za volju, samo zaista mala grupa ljudi spremna da se posveti.

Primetio sam par stvari u vezi sa mojim učešćima na ovim trkama. Motiv je skoro svaki put bio drugačiji. Od želje da se takmičim, nastojanja da samo završim, prikupim bodove za UTMB ili da se jednostavno zabavim i u laganom ritmu uživam u prirodi oko sebe. Od svih ovih motiva prvi mi je zadao najviše problema. Uvek ću se držati stava da nisam takmičarski nastrojena osoba ali sasvim suprotno tome, razlog za moj ulazak u ultramaratonske vode je upravo bio podstaknut željom da marta ove godine takmičarski učestvujem u ultramaratonu Maraton maratona.

KMUT logo

Da ne bude zabune, kada kažem da je to bio razlog, ne mislim da je to bio jedini razlog. Velike distance, ultramaratoni i avanturističke trke, granice ljudske izdržljivosti su me fascinirale još od kad sam kao desetogodišnjak uspevao katkad da na televiziji uhvatim retke reportaže o ljudima koji su se bavili ovim sportovima. Kako je vreme prolazilo, polako sam sve više bio obuzet idejom da su granice ljudskih mogućnosti daleko van naših vidika, postepeno sam planirano i ispitivao i svoje granice i danas sam ovde gde jesam, na tački kada mogu da kažem da posedujem znanje koje će mi omogućiti da bezbedno nastavim da pomeram svoje granice.

Dakle, samo prva trka je bila takmičarskog karaktera, odnosno motiv za trčanje baš te trke je bio pored ostalih i takmičenje. Glavni motiv za ultramaratone je bio sve ostalo. To je barem bio plan, jer nasuprot mojim očekivanjima i prikrivenim željama trka je protekla iznenađujuće dobro po mene. Prva trka i drugo mesto, i to drugo mesto u trci u kojoj je barem šestoro dobrih trkača (koji su u mojim očima daleko bolji od mene) pretendovalo na podijum.

Krajem leta ove godine, na Bukovačkom maratonu, tempom kojim nisam ni osetio pređenu distancu stigao sam sa Ivanom i Mikijem u grupi iza pobednika. Dodajte na ovo i 12. mesto na Budapest Trail Cup-u nakon svih mojih gubljenja i gubitaka kontrole i nesvesno sam ubedio sebe da sam konkurentan u ultratrail krugovima. Čak ne da sam konkurentan već da trkama treba da pristupim takmičarski. Bez bilo kakvog preispitivanja ovaj stav se prirodno i spontano nametnuo nad svim mojim idejama i motivima i kao očigledna meta postavio se KMUT.

Stazu sam pažljivo studirao na osnovu mapa koje je organizator postavio na sajtu. Analizirao sam uspone, nagibe, računao očekivana prolazna vremena, planirao mesta i vremenske intervale na kojima ću uzimati hranu i vodu, tražio sam slične uspone i terene u okruženju i trenirao na njima. Po prvi put od mojih poslednjih biciklističkih meseci od pre 7 godina, ciljano sam se spremao.

Često mi se dešavalo da odem na neki polumaraton i da učešće na toj trci pretvorim u neko takmčenje sa pređašnjim rekordom ili nekom drugom osobom. Ovde mislim na prijateljski oblik takmičenja, cilj koji se spontano pojavi na dan trke ili tokom same trke. Ali ovo je bio prvi put da sam u poslednjih sedam godina smisleno i proračunato posvetio fizičkoj i psihičkoj pripremi za jedan sportski događaj. To je bilo samo to. Trening radi takmičenja. Cilj je što bolji plasman, alat je disciplinovan trening.

KMUT

Tokom tri meseca koji su prethodili KMUT-u odradio sam najbolje moguće pripreme. Zaobišao sam povrede i jasno video da svakog dana napredujem. Moral mi je bio na visokom nivou kao i samouverenost da ću zaista moći da budem i više nego konkurentan. Nije postojao ni jedan jedini momenat kada sam sumnjao u svoj motiv za učešće na ovoj trci. To je vrlo lep začarani krug. Cilj je bio jasan, sve se odvijalo kako sam planirao i želeo, zašto bih onda i mislio van tog okvira. Dok sam ranije išao na trke samo iz zadovoljstva, sada sam podjednako zadovoljstvo pronalazio u novom cilju.

Kao što to uvek biva sa mnom, stvari su krenule naopako. Tri meseca priprema su me pripremila za sve osim za jednu neprospavanu noć pred trku. Dodajte na to i doručak koji mi nije najbolje legao i recept za katastrofu je bio gotov. Ali kakva je to bila spektakularna katastrofa.

Poput hladnog tuša, kratka samodijagnoza jutro pred start me je vratila u svet iz koga sam nesvesno otišao, a u kome suštinski volim da obitavam. Ono što je trebalo da bude hladna i proračunata trka, u mojoj glavi je u jednoj sekundi pretvoreno u sasvim drugačiji scenario. Sve je pretvoreno u jednu zastrašujuću igru, zapravo eksperiment.

Znao sam da će mi biti loše tokom trke, tako da sam odmah krenuo da vidim koliko je loše zaista loše. Jak tempo na početku tako da sam čuo i one za koje znam da će biti na podijumu kako se muče i teško dišu.

Trka se u prvih 20km pela oko 1200m nadmorske visine, od čega je 1000m bez prekida činio uspon na vrh Kozjaka na 1747m. Neću ulaziti u detaljnije opise, ali po završetku prvog malog uspona dana bio sam iznuren (i odmah nakon njega sam uspeo i da se izgubim, mada tu nema ničeg iznenađujućeg). U podnožju Kozjaka znao sam da će naredna dva sata penjanja biti sve samo ne nešto hladno i proračunato, ali to sam i hteo. Na greškama se uči, a kada mi je trka na startu već izmakla kontroli, rešio sam da grešim svojevoljno.

Na vrhu planine uspeo sam da se regrupišem i ostatak trke je protekao bez većih problema i poteškoća. Zapravo, moje greške na početku omogućile su mi da veći deo staze provedem u društvu prijatelja. Delom smo hodali, delom trčali, nekad sa manje nekad sa više problema. U poslednjoj deonici sam napustio i poslednjeg saputnika i malo jačim tempom nego do tada sam okončao trku. Meni je najvažnije bilo da sam uspeo da pokažem sebi da je oporavak tokom ultramaratona moguć i da sada bez pritiska mogu da uživam u pejzažu koji me je okruživao. Gledano u nazad, u tome sam u potpunosti uspeo.

Satima već, barem mu se tako činilo, borio se sa planinom.

KMUTSvaki korak mu je bio sve teži i teži ali znao je da ne sme da stane. Bio je na ivici, ali ne na onoj na koju je navikao. Ovog puta nije imao kontrolu. Nije mogao da uspori ili ubrza, nije mogao da bira stazu kojom ide. Bezvoljno i vođen nekakvim nepoznatim praistorijskim instinktom ili nagonom, korak po korak približavao se vrhu.

Znao je da mu svaki korak može biti poslednji i da ukoliko stane neće moći da krene. Ako stane njegov dan će biti okončan baš tu. Nepodnošljivi ritam srca i pulsiranje u ušima nisu mu dali mira. Znoj koji je prodirao iz svake pore njegovom telu, i prilepljena i prašnjava odeća na njegovoj koži samo su povećavali bezizlaznost i bedu njegovog položaja.

Povremeno bi rekao par reči ljudima oko sebe. Ništa smisleno ili konstruktivno. Te reči su bile više poput vapaja za pomoć upućene samom sebi. Kao da je pokušavao da dokaže sebi da je svet u kome je on taj koji kontroliše sebe u blizini, iza nekakvog paravana. Poput vapaja malog deteta iznenada probuđenog košmarom u sred noći. Tražio je utočište i poslednja nada mu je bio vrh.

Korak po korak. Svi su ga obilazili, ali to mu nije smetalo. Poslednje utočište i nada za spas mu je bio vrh. Korak po korak. Planina je najgore čuvala za kraj. Uspon je postajao sve strmiji. Kamenjar i krš su mu činili svaki korak još težim i još nesigurnijim. Korak po korak…

Ugledavši u daljini kuglu koja je obeležavala vrh nehotice se nasmejao. Prvi put u poslednja dva sata gledao je sebe i svoj položaj drugim očima. Smeh ovog puta nije bio usiljen. Zar je moguće da nešto tako okrutno poput ovakvog uspona na svom vrhu ima nešto tako neočekivano, nepotrebno i neobjašnjivo. Da li je uopšte taj uspon i bio okrutan ili je sve to bilo u njegovoj glavi. Isti primitivni instinkt koji mu je oduzeo svaki vid samokontrole sada ga je činio neobjašnjivo srećnim. Vrh. Vetar i otvoreni prostor svuda oko njega.

„U redu“, pomisli sada sasvim svesno i okrenu se oko sebe, „Kuda sada?“

Na kraju, koja je poenta ovog teksta? Zbunjujuća je u najmanju ruku, i iskreno meni ne baš najjasnija i svakodnevno pokušavam da po tom pitanju zauzmem konačan stav.

KMUT me je naterao da izađem iz nekakve kolotečine u koju sam upao sasvim nevoljno, ali u toj meri lako i neprimetno da me to zabrinulo. Razlog za ova dva mala podteksta (namerno napisana u formi priče, ne kvalitetno, ali služe da pokažu poentu) je sledeći:

KMUTU sportu u kakvom želim da učestvujem, rekreativnom, amaterskom, nema mesta takmičenju radi takmičenja. Možda zvuči čudno, ali jedan od razloga zbog kojih volim sportove izdržljivosti, trenutno ultratrail trčanje, leži u tome da su jedna od stvari koju mi pružaju upravo ova idealizovana sećanja. Ako se stvarno potrudim, setiću se svake tetive koja me je bolela u ovim trenucima, svakog dosadnog žulja, osećaja gladi, žeđi, grča koji nadolazi i bolova u različitim delovima tela koji su mi činili pomisao na još samo jedan korak nepodnošljivom. Setiću se preusmeravanja na alternativnu (lakšu) rutu i osećaja da sam prevario druge učesnike kada sam pre njih ušao kroz cilj (na moju radost ovo je kasnije donekle ispravljeno dodavanjem sat vremena na moje vreme).

Ako bismo ga rastavili na sitne delove i tako cenili, ultratrail trčanje je poprilično surov, opasan i težak sport. Kada drugima govorim o mojim trkama to je naravno uvek namerno ublažena slika svega što se zaista dešava jer surovost ovog sporta na sam dan trke zna da baci u zapećak lepotu predela kroz koje se prolazi. Svakako, postoje momenti tokom trke kada može da se zastane na kratko i uživa u prirodi, ali oni su najčešće razdvojeni dugim periodima fizičkog i psihičkog napora.

Međutim, poenta je da se toga nikada neću setiti kada, u trenucima dokolice ili potrebe da se usled svakodnevnih problema na kratko udaljim od sadašnjosti, samo na sekund pobegnem u glavi na neko mesto koje će mi davati snagu. Možda jeste idealizovano, ali ja tako biram. Ko god kaže da na to nemam pravo, pozivam ga da sa mnom istrči 90km naredne godine na novom (dužem) izdanju KMUT-a i posle toga ću rado saslušati njegove argumente.

Nedavno sam na blogu jedne poznate ultramaratonke pročitao rečenicu koja je u velikoj meri uticala na nastanak ovog teksta.

Treniramo za dan koji ćemo pamtiti do kraja života.

Za više informacija o ovogodišnjem izdanju trke i detaljima za KMUT 2013 posetite http://kmut.mk. Naredne godine očekuje vas izdanje od 90km koje će nositi 2 kvalifikaciona boda za Ultra Trail du Mont Blanc. Vidimo se tamo!

[youtube id=“Ku6ygLE-n0o“ width=“620″ height=“380″]

Prethodno Suvo grožđe i njegov uticaj na zdravlje
Sledeće Koje vežbe su najbolje za trbušne mišiće?