Koliko trkači rizikuju?


Prečeste trke i treninzi visokog intenziteta mogu dovesti do povreda i hronične iscrpljenosti

Ovo je tema o kojoj sam odavno želeo da pišem. Kao trkači, navikli smo da slušamo samo o koristima redovne fizičke aktivnosti. O tome kako njome produžavamo sopstveni život i podižemo njegov kvalitet. Pa ipak, bojim se da trkači pomalo nerado govore o rizicima u koje se treningom svesno stavljaju kako bi to postigli. Ti rizici su minimalni, pogotovo za zdrave osobe u dobroj kondiciji, ali kao i uvek sa statističkim podacima, to znači da se s vremena na vreme ipak dogodi neki slučaj zbog kojeg je ta statistika takva kakva jeste.

Iako je trčanje izuzetno zdravo, reći da ne nosi određene rizike ne samo da je netačno već je i opasno

Hajde da govorimo malo o toj statistici. Osobe koje redovno vežbaju imaju čak do 50% manje šansi da dožive srčani udar. Ne samo da imaju manje šansi da im se to dogodi već i fizičkom aktivnošću raste verovatnoća da srčani udar prežive. I ne samo to, osobe koje redovno treniraju imaju manje šansi da dožive moždani udar, da im se razvije dijabetes ili da imaju povišen krvni pritisak, da navedemo samo neke koristi.

Ono šta ova statistika ne otkriva je to na koji način dolazi do ovakvih rezultata. Za vreme fizičke aktivnosti puls nam se podiže, krv brže struji kroz telo i potrebe za kiseonikom su povećane pa ubrzano dišemo. Ovo su stvari koje prouzrokuju dodatan stres na naš organizam tako da za vreme same aktivnosti, za vreme treninga ili nekog drugog napora, mi zapravo podižemo verovatnoću da doživimo srčani udar. Verovatnoća da se tako nešto desi je toliko mala da je skoro zanemarljiva, ali je opet 7 puta veća nego u mirovanju.

Ali mirovanje nije rešenje. Kao što smo naveli, šanse da se tako nešto desi rastu sa svakim oblikom fizičke aktivnosti, bilo da se penjete uz stepenice, čistite sneg ispred kuće ili usisavate. Čak i stresne situacije u kojima dolazi do podizanja pulsa bez fizičkog napora povećavaju tu verovatnoću. A redovna fizička aktivnost zapravo vas štiti u takvim situacijama. Osobe koje redovno vežbaju imaju čak 50 puta manje šanse da dožive srčani napad za vreme aktivnosti u odnosu na one neaktivne. Zbog toga ne samo da je redovan trening neophodan, potrebna je ona vrsta treninga koja nas ne stavlja pod preveliki napor. Zato je jako bitno da ukoliko trčite pratite programe dizajnirane da vas dovedu u kondiciju postepeno i uz što manje stresa po organizam.

Kako bi mogao izgledati zaključak svega ovoga? Trkači svesno minimalno podižu rizik po svoje zdravlje u minutima, eventualno satima treninga, kako bi na duge staze taj rizik toliko smanjili da prvi deluje zanemarljivo u poređenju. To ne znači da taj rizik ne postoji i da ga treba ignorisati, pogotovo ukoliko ste početnik, imate viška kilograma ili se vraćate trčanju nakon duge pauze, ali trening predstavlja oblik ulaganja u sebe, svoje zdravlje i budućnost koji ne samo da ne treba izbegavati, već ga aktivno treba slaviti jer predstavlja nešto što je u suprotnosti sa našim evolutivnim nasleđem.

Pričajmo još malo o statistici, ovaj put maratonskoj. Poznato je da rizik po zdravlje ne zavisi samo od fizičke aktivnosti već i od toga koliko je ta aktivnost naporna, a za malo bi se stvari moglo reći da su teže od maratona. Čini se da je u njemu postignut maksimalan mogući napor usled same dužine trke i cene koju ona nosi sa jedne strane, i želje da se ta dužina pređe za najkraće moguće vreme, odnosno držanja visokog ritma u dugom vremenskom periodu sa druge strane.

Šta nam kaže statistika? Statistika velikih trka kaže da učestalost smrtnih slučajeva za vreme događaja iznosi otprilike 1 na 100.000 maratonaca. Neka kaže manje (1 na 126.000 maratonaca u Americi u poslednjih 30 godina), neka više (1 na 75.100 na Twin Cities i Marine Corps maratonima), ali to je broj oko koga se otprilike kreće. On nam ne govori mnogo. Ne govori nam da li su te osobe imale prethodnih zdravstvenih problema ili ne (ponekad nas čak ni idealna kondicija ne može zaštititi), koliko su imale godina, da li su vremenski uslovi na trci bili takvi da podignu rizik, koliko brza je bila reakcija hitne pomoći ili da li je nešto prethodilo samom incidentu… Ona je tako suva i surova – 1 na 100.000 maratonaca.

Kako biste se osetili bolje, pokušajte da to uporedite sa rizikom smrtnosti od nekog drugog uzroka. Rizik da budete žrtva požara ili davljenja je oko 1 u 90.000 ali vas to neće sprečiti da idete na letovanje sa porodicom ili napravite romantičnu večeru uz sveće za dan zaljubljenih. Rizik od pada je 1 u 15.000 ali zbog toga nećete izbegavati stepenice ili menjanje sijalice. Rizik od saobraćajne nesreće je 1 u 7.000 ali to ne znači da ćete na putovanja kretati peške, nedelju dana ranije. Nećete jer shvatate da statistika koliko da otkriva, toliko i skriva. Shvatate da racionalan pristup situacijama povećava vaše šanse. Zato ne pijete kada vozite. Zato ne idete noću sami na nestabilnom ili rizičnom terenu. Zato upisujete školu plivanja i ne pušite u krevetu…

Isto važi za maratone. Maratoni se ne trče ako ne osećate da ste spremni, da ste se dobro pripremili za trku i da možete da završite bez posledica. To ne znači da će biti lako, nikada nije, maraton je jednostavno takav, ali znači da nije dovoljno samo istrčati par puta dužinu od tridesetak kilometara i pojaviti se na startu. Biti spreman za maraton znači biti spreman proceniti i sopstvene mogućnosti i postaviti sebi realne ciljeve.

Maja, Saša i Ivana završavaju maraton na Adi. Maji i Ivani to je bio prvi.

U 2012. istrčao sam pet maratonskih i ultramaratonskih trka, kako drumskih tako i planinskih. Taj broj ume da prevari jer obično trčim lagano, čisto da završim, a takve dužine mi nisu strane (samo u februaru ove godine imao sam tri treninga od oko 40 km). Ali mnogo bitnije pitanje je koliko sam trka propustio jer sam osetio da u tom trenutku nisam spreman, a taj broj je daleko, daleko veći. Ponekad pogledam cifre koje imaju neke od mojih kolega maratonaca sa dužim stažom, nekima je prosek i više od maratona mesečno, i iako u sebi imam želju da im se možda pridružim, svestan sam da sam još uvek daleko, daleko od toga.

Takođe u 2012. nekoliko mojih bliskih prijatelja istrčalo je svoje prve maratone, mnogi od kojih su me i pitali za savet. Uvek imam rezervu kada treba nekome da kažem da li mislim da je spreman da se upusti u tako nešto jer je to stvar koju treba sâm da prepozna i to na vreme kako bi imao dovoljno vremena da se adekvatno pripremi. Jako sam srećan zbog njihovog uspeha, raduje me svaki novi maratonac, svaki novi trkač, ali uvek i jednu stvar napomenem – slušajte sebe, svoje telo, svoje noge, svoje srce, i nemojte dozvoliti da zbog toga što su vam želje i ambicije veće od mogućnosti završite kao statistički podatak u nekoj od onih studija.

Maraton je ostvarljiv, maraton nije bauk, ne želim da vas zaplašim, ali budite svesni rizika kako biste ga sveli na najmanji mogući nivo.

Statistika i rezultati istraživanja preuzeti iz teksta Runner’s World-a iz 2008.

Prethodno Joggobot - vaš lični pratilac na treningu
Sledeće Kako spasiti nečiji život...