Ko trči sada?


Beogradski maraton je došao i prošao, ali istina je da se ja uopšte ne sekiram za njega. On će uvek biti posećen, uvek će biti ljudi i jedini način da kažeš da nije uspeo biće ukoliko su tvoja očekivanja ta koja su poletela više nego što su smela.

Prošle ili pretprošle godine sećam se razočaranja nekih iskusnijih maratonaca zbog toga što, kada oduzmeš sve strance koji su učestvovali, broj srpskih maratonaca na Beogradskom maratonu čini se da je stagnirao. Nema nas mnogo, i dovoljno je da dođu dva autobusa iz Slovenije i Slovačke (kao što je bio slučaj) da ti se učini da napredujemo. Ali to je varanje. Bazu uvek moraju da čine ljudi iz tvoje zemlje.

bgmar3

Tako je bilo u Ljubljani. Zbunilo me je na startu zbog čega veliki broj ljudi trči u Salomon patikama koje nisu najprimerenije drumskim trkama. Ne većina ali dovoljno veliki broj da mi privuče pažnju. Tek kada sam video da je Ljubljana STALA na dan maratona jer je svako ili trčao ili bodrio nekog svog najbližeg koji je trčao, shvatio sam razlog. To su sve domaći takmičari, koji žive u planinskoj zemlji, i za trčanje će odabrati ono najpraktičnije, što mogu da koriste tokom cele godine.

To su ljudi koji čine Ljubljanski maraton, mi ostali, mi smo samo gosti. Drago im je što smo tu ali preživeli bi nekako i bez nas…

Gledajući broj učesnika na Beogradskom maratonu i polumaratonu, jako me raduje što on raste iz godine u godinu. Ove, nekih desetak posto za maratonce i čak jedna četvrtina za polumaratonce, ali ja moram da priznam da uvek imam neku rezervu.

Kada se priča o trkačkom bumu u Americi, recimo, to nije bio bum zbog toga što su dobili trke na kojima je učestvovalo po 30-40.000 trkača, to je bila njegova posledica. Da bi se stvari menjale na bolje, ljudi moraju trčati a zatim to krunisati nekom trkom, a ne obrnuto – trčati da bi bili učesnik na nekoj trci. Uvek imam strah da je to slučaj sa Beogradskim maratonom. Da je njegov „brend“ jači nego što je snaga trkačke zajednice. Da se ljudi svesno spremaju za njega, i samo za njega. Dođe april, istrče, slede Prvi maj, Uskrs, leto, opuste se, i negde tek u januaru sledeće godine, posle Božića, stanu na vagu i sete se da bi mogli ponovo da obuju patike.

Zbog toga ne verujem brojkama, veća su mi indikacija neke manje stvari. Imam običaj da trčim pored Hrama, Čuburskim parkom, centrom. Spremajući se za svoj prvi maraton 2010., jednom prilikom sam trčao pet sati i nisam sreo nikoga. Danas, nezamislivo mi je da izađem na duže od tridesetak minuta a da ne vidim bar još jednog trkača kojem je dosadila gužva na Olimpu ili Adi. Gledam ljude u Ekipi za trčanje, ne toliko njihov broj koliko nove trkače koji se javljaju, pitaju gde se ostali nalaze, imaju želju da se pridruže… To su neke stvari koje mi pokazuju da ipak napredujemo i da se trčanje u našoj zemlji i mom gradu ne završava kad radnici nakon 6 sati rastave binu i kapiju na cilju Beogradskog maratona.

Sinoć sam iz prevoza video par trkača na Bulevaru Milutina Milankovića. Taj najgori deo polumaratonske staze, siv, prljav, nezaštićen od sunca i vetra, dosadan, uz dužno izvinjenje stanarima okolnih zgrada, to je ipak samo moje mišljenje, neko je iz jedne od njih bacio pogled i u njemu pronašao inspiraciju da izađe napolje i istrči koji kilometar. I uhvatio sam sebe sa osmehom na licu. Male stvari…

bgmar

Ovaj tekst nije trebalo da se zove ovako, originalno je imao jedno „ali“ ispred. Nisam krenuo sa dobrog mesta, više iz rezerve nego iz optimizma, ali nekako sam uspeo sâm sebe da preokrenem. Sâm sebe je pogrešan izraz, preokrenuli ste me vi koje srećem usput, koje vidim iz prevoza, koji imate želju da nastavite dalje, koji me pitate šta mislim o nekoj trci  i da li vredi učestvovati, koji želite da pobegnete iz grada i odete negde gde niste bili ranije, koji niste završili Beogradski ali ste otvorili kalendar da odaberete sledeći cilj… Zbog svih vas, ja sam siguran da idemo u pravom smeru i da će nas svakoga dana biti sve više i više…

I naravno, vidimo se na nekoj stazi, gde god ona bila…

Prethodno 1000 ždralova za BELhospice: Pariz
Sledeće Galipolje iliti BELhospice tim u epizodi opstanak 42,2