Ko rano rani…


Izlazak sunca
Izlazak sunca

[toggle title=“Reč urednika“]

15. u 5h svi smo jednaki dok špartamo gradom u patikama za trčanje i dri-fit majicama, ali svako od nas ima neki svoj razlog zbog kojeg ustaje rano i trenira, i to iz dana u dan, ne samo jednom mesečno. Ovo je jedna od tih priča, priča Dragana Pavlovića koji je svoj rođendan proslavio na stazi. Srećan rođendan Dragane…

[/toggle]

Kada sam bio klinac, a to je bilo davno, davno, Jela, moja pokojna baba mi je često govorila: “Ko rano rani dve sreće grabi”, dok sam se ja lenjo prevrtao po krevetu. Kada sam malo porastao, na tu njenu rečenicu imao sam spreman odgovor – “Ko rano rani, ceo dan zeva”. Odavno sam uvideo da je, kao i uvek, Jela bila u pravu, tako da sam postao ranoranilac. Obično ustajem oko 6.20 zbog posla, a subotom i nedeljom nešto ranije, pre 6, jer volim da trčim rano ujutru. Ipak, zahvaljujući devojkama i momcima sa sajta trkač.net, koji su došli na ideju da svakog 15. u mesecu, trčimo rano ujutru u 5 sati, jutros sam se probudio oko 4 sata. Odavno ne navijam sat, telefon, jer nema potrebe. Kao da imam isprogramiran sat u sebi, budim se uvek u ono vreme koje je potrebno. Za čoveka mojih godina to je dobro, jer neki moji prijatelji nisu bili te sreće da se ujutru uopšte probude.

Jedna od najprometnijih ulica u gradu – Sarajevska sablasno pusta
Jedna od najprometnijih ulica u gradu – Sarajevska sablasno pusta

Danas mi je rođendan i to 51. Polako u tišini se spremam za trčanje, da ne probudim Snežanu i Jelenu. Gledam se u ogledalu i konstatujem da sam zadovoljan onim što vidim. To je najvažnije kad je čovek zadovoljan sobom. Nije uvek bilo tako. Pre sedam godina, imao sam 108 kg. Sećam se da sam se jedne hladne, jesenje noći probudio negde u ovo vreme, sav mokar od znoja. Činilo mi se da će srce da mi iskoči iz grudi koliko lupa. Završio sam na Urgentrom centru gde su konstatovali da imam visok pritisak.

Izlazim na ulicu oko 4.45. Sarajevska je potpuno prazna. Iz dve prodavnice koje rade non-stop preko puta moje zgrade čuje se razgovor. Danas ću trčati na Ušću. Hajd park mi je bliži, ali nekako mnogo više volim da trčim pored vode.

Za svakog čoveka je najteža stvar u životu, da se suoči sa činjenicom da je bolestan. Tako sam i ja u početku odbijao da to prihvatim. Mada sam uradio sve preglede kod interniste i dobio lekove, još uvek nisam mogao da se pomirim sa tim da ću morati ih pijem do kraja života. Čim sam se bolje osećao, prestajao sam sa lekovima i dolazio u situaciju da mi nakon dan-dva pritisak bude i 180/100. Pokušavao sam da pazim na ishranu, da se više krećem, krenuo na dijete, čak redukovao kilažu na ispod 100 kg, ali jednostavno bez lekova nisam mogao da regulišem pritisak. Pre dve i po godine dobio sam šećer. Znao sam da će me to snaći kad tad. Upravo je šećer ubio već pominjanu baba Jelu u 66 godini života, a i moja mama ga je dobila. Verovatno će ga dobiti i Jelena, kada bude u mojim godinama. Totalno je povukla na mene.

Ni na Ušću nema ljudi
Ni na Ušću nema ljudi

Kolima stižem do Ušća za manje od 5 minuta. Za razliku od sinoć, kada sam oko 22 sata, ovde istrčao 9 km, sve vreme se trudeći da se ne sudarim sa prolaznicima, sada je sablasno prazno. Kada tručim subotom i nedeljom ujutru uvek ima onih “zaostalih” iz noćnog provoda. Klupe su uglavnom pune, dosta mladih na njima spava, a ima i onih koji završavaju posao na splavovima. Danas nema nikoga. Sve klupe su prazne.

U septembu prošle godine odlučio sam da promenim svoj život, to jest da promenim listu prioriteta u njemu i da sebe postavim na prvo mesto. Posao se sigurno neće brinuti o meni ako se razbolim. Počeo sam ponovo da trčim. Dugo to nisam radio. Kao klinac trenirao sam atletiku, a zatim ragbi. Sve do svoje 33 godine redovno sam trčao bar tri puta nedeljno. Tog 25 septembra 2011 godine konstatovao sam da sam fizički totalno u autu. Da ne mogu u cugu da pretrčim ni 2 km, a uz “nadčovečanske napore” uspeo sam da uradim 6 sklekova.

U daljini vidim momka i devojku kako trče. Skreću odmah kod restorana Ušće na put, i gube mi se iz vida. Pravim nekoliko fotografija kako se sunce pomalja iza Kališa i krećem i ja na trčanje. Danas ću istrčati samo 5 km i to lagano. U daljini kod večne vatre vidim još jednog momka kako trči po biciklističkoj stazi. Nosi ranac. Ide u kontra smeru od mene. Mašem mu.

Izlazak sunca
Izlazak sunca

Od tada sam istrčao 176 treninga. Učestvovao sam na nekoliko trka, istrčao dva polumaratona, i mogu da uradim 30 sklekova bez problema. Sa 98 kg koliko sam imao u septembu došao sam na 88 kg. Obim struka koji je iznosio preko 102 cm, sada je 88 cm.

Prestižem penzionera koji je izašao u jutarnju šetnju. Posle nekih pola kilometra nailazim i na bakicu. Kod hotela “Jugoslavija” srećem momka na biciklu koji skuplja konzerve. Na parkingu ispred hotela vidim nekoliko ljudi. Okrećem na 2,5 km i vraćam se nazad. Bakica i penzioner su se našli i sada idu zajedno, ruku pod ruku. Prekrasno. Dok god ljubav postoji, godine nisu važne.

Završavam iza restorana Asteriks. Vreme mi je koji sekund preko 32 minuta. Tačno kao što sam planirao. Ulice na Novom Beogradu su još uvek prazne. Neće biti tako kada budem oko pola osam vozio Snežanu na posao. Ulazim u stan u 5.45. LJubica, naš jazavičar, me pozdravlja lupkanjem repa. Na tren i Snežana otvara oči, pita koliko je sati? Da li sam trčao? Ne sačekavši odgovor promrmlja nešto u stilu koliko si ti lud i nastavi da spava.

Sunce se rađa
Sunce se rađa

Odlazim pod vreo tuš i razmišnjam o tome kako je Jela bila u pravu. Zaista ko rano rani dve sreće grabi. Ne kaže naš narod to uzalud. Radujem se današnjem odlasku na ručak sa Jelenom i Snežanom. Uveče ćemo Snežana i ja u “Čačak” sa društvom. Valiju je takođe danas rođendan, pa ćemo sigurno zaglaviti. Ali znam da ću sutra ujutru ponovo trčati po Ušću. A i narednog 15 u mesecu. Ako Bog da.

Kakav radostan dan i kakav divan rođendan. Među mnogim čestitkama i poklonima jedna mi je posebno draga. Ona koju sam upravo poklonio sam sebi. Bedž koji sam dobio na sajtu Smešran, zato što sam trčao na rođendan. Ustvari, mnogo više sam poklonio sebi danas. Poklonio sam sebe, baš onakvog kakav hoću da budem. Neprocenjivo.

Izvor: drugby.wordpress.com

Prethodno HIIT - Da li je moguće trenirati kraće a podjednako efikasno?
Sledeće Pogled iznutra na najlepšu trku u Srbiji