Kilian Jornet o planinama, trčanju i rekordima


Kilian Jornet

Kilian Jornet je prva prava zvezda ultramaratonskog i planinskog trčanja. Svestrani sportista – trkač, planinar, penjač, duatlonac, ski-planinar, biciklista – jako brzo je osvojio ogroman broj obožavalaca svojim fantastičnim rezultatima i ljubavlju prema prirodi i planinama. Za vreme nedavno održanog ultramaratona Ultra-Trail du Mont-Blanc, na kojem je trijumfovao tri puta u poslednje četiri godine, ekipa časopisa National Geographic razgovarala je sa njim o tome šta je to što ga toliko izdvaja od ostalih trkača, i koliko činjenica da je rođen i odrastao na planini ima uticaja na njegovu filozofiju života u skladu sa prirodom.

Kilian Jornet

Kada si shvatio da se mnogo brže krećeš planinama od prosečnog čoveka?

Nisam bolji od drugih ljudi. Planine su moj dom, tako da sam opušteniji u planinama nego u gradovima. Rođen sam i živim u planinskoj kolibi na Pirinejima na 2000 metara, i išli smo na planinarenje ili skijanje svakog vikenda ili praznika. Posle škole nismo gledali TV ili se odmarali kod kuće. Moja sestra i ja smo se igrali u šumi ili planinama.

Kako si postao tako brz? Postoji li nešto drugačije u tvojoj fiziologiji od prosečne osobe?

Ne. Možda postoje male razlike u genetici ali sve je u radu. Proveo sam godine u planinama kako bih prilagodio svoj vid i korak trčanju tuda. Naravno, sa treningom moj VO2max je porastao na 92ml/min i takođe sam se aklimatizovao na visinu, ali i dalje je sve u radu.

Obaraš mnoge brzinske rekorde u poslednje vreme, uključujući i uspon na Grand (Teton, planinski vrh u Americi, prim. ured.). Da li je obaranje rekorda ono što te motiviše?

Obaranje rekorda me ne motiviše. Želim da trčim brzo planinama, bez asistencije, bez pomoći – samo ja i planina. Da istražim svoje kapacitete, „životinjske“ kapacitete, ne tehnološke ili kapacitete opreme. Ne volim da oborim rekord ako postoje osobe koje mi daju vodu ili opremu za vreme trke. Volim da ako moram da pijem utolim žeđ u rekama, i ponesem sve što mi je potrebno sa sobom…

Da li si u stanju da uživaš u lepoti prirode dok prolećeš kroz planine?

Uživam u pejzažima. Trčim brzo, da, ali mi moja tehnika dozvoljava da ne gledam u zemlju već unaokolo, i mnogo puta zastanem, na jezerima, na vrhovima… ne smemo da pravimo buku, već da budemo tihi i čujemo i razumemo prirodu.

Izgubio si dragog prijatelja i mentora na Mon-Blanu ovoga leta – i bio si prisutan (Stéphane Brosse poginuo je za vreme snimanja Kilijanovog projekta Summits of my Life, na očigled njega i filmske ekipe, prim. ured.). Da li si zbog toga počeo da preispituješ ono čime se baviš i to koliko rizikuješ?

Ovoga dana nismo rizikovali. Ima dana kada toliko rizikuješ, i osećaš se glupo, i ništa se ne desi. Messner kaže da planine nisu ni fer ni nefer, samo opasne. To je istina. Znamo da su rizične i da ćemo možda izgubiti živote gore, ali ne zaustavljamo se iz tog razloga, jer živeti znači gajiti snove. Što više loših iskustava imaš u planini, više se osećaš nesigurno, više obraćaš pažnju dok si tamo, ali nastavljaš dalje.

Kilian Jornet

Takođe si i šampion u ski planinarenju. Da li ti nedostaje brzina skijanja nizbrdo kada trčiš ili se penješ?

Provodim šest meseci skijajući i šest meseci trčeći. Na kraju leta nedostaje mi skijanje i želim sneg, hladnoću. Onda obrnuto na kraju zime. To je sjajan balans. Osećam se srećno u planinama i volim da uživam u uslovima – ako je sneg, na skijama, ako nije, na nogama.

Koji bi savet za trening dao sportistima koji žele da budu više kao ti?

Ne pokušavajte da budete kao neko drugi. Budite svoji. Svako je različit. Nije nikakva tajna ali radite naporno, ne samo kada je sunčano. Trenirajte kada je kiša, sneg, hladno, kada ste umorni… i upoznajte svoje telo, saslušajte ga.

Koji savet imaš za održavanje koncentracije za vreme ovih dugih takmičenja u izdržljivosti?

Um je najjači mišić u našem telu. Na dugim trkama bitno je da postavljamo male ciljeve: „Za sat vremena stići ću do ove tačke, ili ovog vrha.“ Ne razmišljajte o kraju.

Da li misliš da će skyrunning postati popularan u SAD kao u Evropi (skyrunning je poseban oblik planinskog trčanja na visinama preko 2000 metara nadmorske visine, prim. ured.)?

Drugačija je situacija. U Americi ima više trčanja u prirodi, ali manje tehnički zahtevnih trka. U Evropi planinsko trčanje je naselje-vrh-naselje, ili dugi prelazi najkraćim mogućim putem, tako da morate da razmišljate gde spuštate nogu. Više je tehnički zahtevno. U Americi postoje planine za ovaj tip trke, ali u pitanju je drugačija filozofija.

Zašto ne trčiš Ultra-Trail du Mont-Blanc ponovo? Pogotovo pošto si ovde?

Volim ambijent i duh ove trke, ali ove godine se ne osećam motivisano da ponovo nastupim. Kada poboljšaš sve što želiš u jednoj trci, važno je pronaći novi cilj.

Kilian Jornet

Šta je najbolji deo celokupnog UTMB iskustva?

Sve. Prolaženje kroz naselja u kojima se svi posmatrači osmehuju, biti sam u sumrak na velikim planinama – to je unutarnja borba, dugoprugaško trčanje ti dozvoljava da bolje upoznaš sebe. I završiti je ostvarenje sna, jer pobednik je onaj ko misli da je nemoguće, i pokuša, i završi.

Šta radiš da se opustiš?

Ostavim kompjuter i telefon i odem u planine – ne na trening, već na pešačenje, penjanje i noćenje… samo da se isključim.

Prethodno Zašto će vas kupovina patika za trčanje usrećiti više od kupovine automobila?
Sledeće Kako promeniti loše navike?