Kako spasiti nečiji život…


The Runner

Ovaj tekst dolazi kasno. Možda samo jedan dan ali imajući u vidu ono što se pre jedan dan dogodilo u pitanju bi mogla biti i čitava večnost. Za one koji su možda propustili vest, u Nišu, na Zimskom maratonu samoprevazilaženja, jedna osoba izgubila je život nakon što je doživela srčani udar za vreme polumaratonske trke.

Teško je kada ode drugi trkač. Iako ga možda ne znaš, svestan si koliko je truda i napora potrebno kako bi bio u stanju da izađeš na stazu, daš sve od sebe i ostvariš najbolje vreme koje u tom trenutku možeš da postigneš. Svestan si da su obično u pitanju mlađe osobe, zdrave, u dobroj kondiciji, i time cela ta situacija dodatno dobija na tragičnosti. Dragog Stankovića nisam poznavao, sve što sam saznao o njemu saznao sam iz novina, ali on je bio trkač kao i ja i samim tim zaslužio je moje poštovanje…

The Runner

Pogledao sam ponovo tekst koji je objavljen u petak i sada mi u ovom kontekstu deluje tako sumorno. I tužan sam jer sam svestan da ono najvažnije što je trebalo da se kaže nije rečeno. Priča je jeftina – priča o statistici i verovatnoći, i zaključci zbog kojih bi trebalo da se osećamo bolje što radimo to što radimo. A onog najvažnijeg nema – suštine. Šta svako od nas može da uradi kada se nađe u takvoj situaciji kako sledeći put ishod ne bi bio toliko tragičan.

Jeste li razmišljali o tome da je u 99,99% situacija kada nekome pozli na trci drugi trkač taj koji je najbliži i koji bi trebalo da reaguje dok se ne pojavi stručna pomoć? Staza u niškom parku Čair je mala, oko kilometar, tako da je hitna pomoć bila u stanju praktično odmah da počne sa reanimacijom, ali šta ako ste negde gde to nije slučaj, recimo u Beogradu ili Novom Sadu, gde su oni na okretima ili ključnim tačkama, kilometrima daleko, i potrebno im je vreme da stignu? I šta ako neko padne, ako se uhvati za grudi i posrne, hoćete li otići do najbliže pomoći ili ćete pritrčati da sami pokušate da pomognete?

Pre par godina učestvovao sam na Bukovačkom maratonu na Fruškoj gori, i u poslednjim kilometrima trke naišao sam na dečka kojem nije bilo dobro. To je najgori osećaj na svetu, kada znate da bi nekome nešto moglo da se dogodi a niste stručni da sami procenite kako bi trebalo da reagujete. Ali šta je druga opcija, da ga ostavite samog? Možda bi vam u tom trenutku bilo lakše jer ne biste imali taj konstantan pritisak odgovornosti, ali ja lično nikada ne bih smeo da se na taj način kockam sa nečijim životom.

Prepešačili smo zajedno poslednja 2-3 kilometra trke, do cilja gde su se nalazili momci i devojke iz Crvenog Krsta. Ispostavilo se da ga je ujela pčela ili neki drugi insekt i da je doživeo alergijsku reakciju. Da je bila ozbiljna verovatno ne bi postojalo ništa što bih mogao da uradim tako daleko od najbliže stručne pomoći, ali ideja da ga ostavim samog mi ni u jednom trenutku nije prošla kroz glavu.

I tako, cilj je bio dovoljno blizu, alergijska reakcija dovoljno blaga a pomoć dovoljno brza. Ali u nekim situacijama kockice se ipak tako ne poklope, kao što smo mogli da vidimo u Nišu.

U sutrašnjem tekstu detaljno ću objasniti proces pružanja prve pomoći u slučaju srčanog udara, način davanja masaže srca i veštačkog disanja, ali da biste to mogli da iskoristite onda kada je najvažnije potrebno je da prihvatite jednu mnogo bitniju stvar – to da uvek budete onaj koji će reagovati.

Nemojte pretpostavljati da zbog toga što na trci ima još 50 ili 500 ili 5.000 trkača, da će se naći neko stručniji ili sposobniji da preuzme stvar u svoje ruke. Nemojte svoj rezultat stavljati ispred nečijeg zdravlja smatrajući da će neko drugi biti tu da pruži pomoć. Budite vi ta osoba.

Nisam bio na trci u Nišu i ne znam kako je izgledala situacija. Kao što sam rekao, hitna pomoć je bila jako blizu i verovatno nije postojalo ništa što bi moglo da se uradi kako bi se izbegao ovaj ishod. Ali ne mogu a da ne pomislim da će u nekoj drugoj situaciji, na nekom drugom mestu, okolnosti biti malo drugačije, i ne bih voleo da tada neko sebi postavi pitanje: „Da li sam mogao da učinim nešto više?“

Počivaj u miru Dragi. Otišao si prerano ali u patikama za trčanje kao što zaslužuješ…

Prethodno Koliko trkači rizikuju?
Sledeće CPR: Postupak oživljavanja