Kako smo ljubili slavljenicu…


Slavljenica

Ovo neće biti klasičan izveštaj sa trke, već više oda jednoj devojci koja je svojim entuzijazmom, pozitivnom energijom i elanom uspela da napravi nešto što nije ranije viđeno na našim prostorima. Bilo je trka, bilo je humanitarnih trka, bilo je dobro organizovanih trka, bilo je zanimljivih trka, bilo je unikatnih i neponovljivih trka, ali sve to u jednom, ja nečemu takvom nisam prisustvovao. I ideja da je na svojim krhkim leđima sve to uspela da iznese i organizuje jedna sitna devojka od pedesetak kila, ne samo da je neverovatna, već je i svima nama ostalima razlog da se postidimo jer ne radimo za sebe i druge onoliko koliko bismo verovatno mogli.

Slavljenica

Krenimo redom. Ideju za rođendansku trku mi je saopštila pre nekoliko meseci, onako usputno, dok smo pričali o nekim drugim akcijama. Stvar je u tome da njoj nikad ne ponestaje ideja i ja koji se tako dobro snalazim na planinskim stazama imam problem da je u tome uopšte ispratim. U našem odnosu ona je entuzijasta a ja sam realista. Na njoj je da smišlja nove i zanimljive stvari koje bismo mogli da radimo a ja sam taj koji treba da je spusti na zemlju i malo je uspori hladnim činjenicama.

Ali stvar je u tome da nju ne možeš spustiti… Ona zna kako će to „nešto“, šta god, izgledati. Ne kako bi trebalo da izgleda, već kako će. Ona to već vidi – vidi krajnji rezultat, vidi reakcije ljudi, ostaje „samo“ da se to sprovede u delo. I onda je dovoljno da te ćuteći pogleda kroz naočare svojim okicama, i ti nemaš izbora, moraš da digneš ruke i nađeš način da joj pomogneš.

I onda naš razgovor teče otprilike ovako:

Saša: Razmišljala sam da napravim trku za rođendan, ne želim da ga proslavim u kući kao prošle godine…
Ja: Jesi sigurna, može da bude hladno u decembru?
Saša: Kuvaćemo čaj.
Ja: Ok, sad nam treba i struja…
Saša: Miloš ima plin. Možemo i kestenje da pečemo, da malo zagreju ruke.
Ja: Treba nam mesto za stvari i da se ljudi presvlače…
Saša: Pitaću na nekom splavu. Možda možemo i šator da nabavimo.
Ja: Kako planiraš da meriš vreme?
Saša: Videću sa Buđom, možda mogu od njega da uzmem sat.
Ja: Trebaće ti onda i sudije.
Saša: Nije problem, naći ću nekog. Mislila sam da bude više krugova, da se ljudi stalno susreću, zezaju, grudvaju ako padne sneg… I hoću medalje…
Ja: Znaš koliko je Nino platio, 200 po medalji.
Saša: Napravićemo foru, ne moraju da budu „medalje“ medalje. Možemo da napravimo od Jaffa keksa. Ili od medenih srca, još bolje…
Ja: Čokolada je to, topiće se, isflekaće ljudima majice…
Saša: Neće, rekao si da će biti hladno. Ha, ha…

I tako, u beskonačnost, u detalje, dok ti ne preostane ništa drugo nego da se predaš i pronađeš način da joj ispuniš svaku želju koju je zamislila…

Nekoliko nedelja pred samu trku javlja mi se sva ushićena: „Imam ideju, videla sam da neka organizacija prikuplja slatkiše za decu bez roditeljskog staranja. Možemo mi da im pomognemo – da startnine budu bombone, i čokolade, i keks. Da prikupimo što više pa da im pošaljemo. Računam, i svako da donese po jednu kesicu ili kutiju biće dovoljno da se usreći po neko dete, a i svi koji budu učestvovali osetiće se kao deo događaja, ne posetioci.“

I tako je od nečega što je bila proslava njenog rođendana nastala trka koja ima humanitarni karakter, na kojoj se radi nešto korisno i značajno, a uz to su ljudi motivisani da se uključe i pomognu.

* * *

Postoje stvari za koje jednostavno osetiš da će biti dobre. To se vidi u ljudima, prosto izbija iz njih. Valjda kad si u Sašinom društvu taj njen polet postane zarazan pa i ti oboliš od njega, i onda nestane i poslednja trunka rezerve ili zatvorenosti i i ti gledaš kako nekako da izbaciš iz sebe tu pozitivnu energiju koja te trese.

Dolaze ljudi na trku, vide kvalitetne i unikatne startne brojeve koji su odštampani, čaj koji se kuva, kestenje koje miriše, torte i kolače za posluženje, voće za okrepu, sat, kapiju, i na vrhu svega toga puna kola slatkiša koji su prikupljeni i koje su slali i oni koji nisu mogli da prisustvuju, pa bi i oni nekako da pomognu. Zgrabe lopatu pa malo počiste sneg, ponude se kad nešto treba da se prenese, oni koji ne trče sa zadovoljstvom prihvataju ulogu tehničke podrške, sudija, zapisničara… Jednostavno svi postaju deo akcije, i više nema onih koji su pomogli u organizaciji i onih koji su samo došli na trku, ne, svi smo zajedno sve uradili i jedina podela je na slavljenicu sa jedne, i nas, njene goste, sa druge strane.

Sama trka, ni nalik na neke druge. Svi nasmejani, raspoloženi, neopterećeni rezultatom, brzinom, prolaznim vremenima. Meni je upao zadatak da budem pokretna okrepna stanica na samoj trci. Bilo mi je žao da gledam sav trud koji su devojke uložile da naprave male, zdrave „ražnjiće“ od banana, kivija i pomorandži, i da znam da možda neće biti pojedeni na tako kratkoj trci. Zato sam stavio kapicu deda mraza, uzeo ih u ruke i u maniru prodavca semenki na stadionu krenuo da ih delim duž staze, u zavisnosti od toga gde me trkači sustignu.

Na cilju, pod kapijom, čeka slavljenica, deli poljupce i šalje trkače dalje prema devojkama sa medaljama u obliku srca. Neki ih odmah smažu, neki se malo nećkaju pa ipak popuste, a neki žele da zadrže uspomenu sa ovog događaja pa koliko traje da traje.

Poljubi slavljenicu, bre!

* * *

Nakon trke dopisujem se sa jednom devojkom kojoj se cela organizacija mnogo svidela i želela bi i sama tako nešto da uradi. Razmišljam – srećno. Voleo bih kada bi svi oko sebe imali ljude sa kojima bi moglo da se krene u taj poduhvat. One koji su dovoljno poletni da ih tuđi entuzijazam ponese, dovoljno humani da im pomoć drugima bude dovoljna motivacija, dovoljno kreativni da i sami pronađu način da događaj unaprede, dovoljno požrtvovani da stave tuđi ugođaj ispred svog, i na kraju, na sve to, da i sami imaju sve te kvalitete i budu osoba koja će sve njih umeti da poveže, da ih organizuje, i da ih povede ne rečima već svojim primerom.

Ja prvi nisam siguran da bih to smeo. Saša nije ni trepnula kada se na to odlučila…

Prethodno Blog: O meni lično, sada i nikad više...
Sledeće Naučena lekcija