Kako Kenijci treniraju?


U Keniji je običaj da trkači treniraju istim tempom bez obzira na njihove mogućnosti

Postoji priča, legenda više, o kenijskim atletičarima. Ona kaže da kada se neki maratonac priprema za Olimpijske igre ili neko drugo važno takmičenje i protrči kroz selo za vreme svog treninga, sva deca iz sela ostavljaju se igre i poslova i kreću da trče za njim. Neka izdrže samo par minuta, neka ni toliko, a neka uspeju da ga prate kilometrima pre nego što odustanu. Ali poenta je da svako dete prati njegov tempo i da sutra može da kaže kako je trčalo rame uz rame sa budućim olimpijskim šampionom.

U Keniji je običaj da trkači treniraju istim tempom bez obzira na njihove mogućnosti

Neke legende su su bukvalno to – legende, ali neke imaju osnovu i u stvarnom životu, a o tome najbolje svedoči elitni kanadski maratonac Reid Coolsaet (najbolje vreme 2:10:55), koji se upravo u Keniji priprema za velike maratone koji ga očekuju ove godine.

U utorak sam išao na stazu da treniram sa velikom grupom lokalnih trkača. Rečeno mi je da će biti oko 35 maratonaca sa vremenima od 2:06 do 2:15. To je zvučalo idealno – jednostavno ću naći nekoga slične brzine da trčim sa njim. Trening je bio 7 x 2 km sa 2,5 minuta odmora. Gilbert Kirwa (najbrži trkač od njih prim. ured.) rekao je grupi vrstu treninga i planirani tempo – 5:55 (2:57 po km). Znao sam da je 5:55 previše za mene, ali bio sam siguran da će neko iz cele grupe raditi i sporije…

Tokom prva dva intervala trčao sam na začelju grupe i prolazio pored trkača koji nisu izdržali ritam. Moja vremena su bila nešto brža nego što sam planirao ali osećao sam se dobro. Na trećem ponavljanju predvodnik je krenuo malo jače (po planiranom tempu 5:55) i izgubio sam dodir. Ali maratonci sa kojima sam trčao prethodne dve deonice takođe su podigli ritam, mada je jako malo njih izdržalo punih pet krugova tim tempom. Oni su jednostavno krenuli za vođom a zatim otpadali nakon nekoliko krugova, umesto da odrade ceo trening tempom koji njima odgovara. U principu, od trećeg do šestog intervala sam trčao sâm, na začelju, obilazeći iste osobe na istom mestu kako su usporavale.

Desilo se to da su Kenijci pratili trening najbržeg među njima. Ukoliko nisu u stanju da izdrže njegov ubitačan ritam tokom celog treninga, jednostavno bi usporili i završili krug najbrže što mogu, a zatim bi u sledeći, nakon pauze, ponovo ušli sa njim. Drugim rečima pratili su njegov tempo najduže što su mogli, umesto da prate onaj koji više odgovara njihovim mogućnostima.

Znam da sam pisao ranije o tome ali i dalje mi je neverovatno da Kenijci ostaju sa najbržim samo da bi otpali nakon toga. Prisustvovao sam tome i za vreme trke – mnogo DNF (Did Not Finish – takmičari koji nisu završili trku), i mnogo trkača koji su završili iza mene jako sporim tempom. U četvrtak sam odveo prijatelje da gledaju čuveni Iten Fartlek trening, i stajali smo na uglu na kojem je mnogo osoba odustalo. Gledali smo kako preko 200 trkača trči kao jedan, i mogu da potpišem da je bar 1/3 njih odustala nakon 5-6 ponavljanja intervala od 3 minuta umesto da završi punih 15 x 3 min.

Mentalitet je da se ostane sa vodećom grupom što je duže moguće i da sledeće nedelje pokušaju da ostanu duže. Za razliku od nas koji trčimo ceo trening i u budućnosti pokušavamo da ga završimo brže.

Trening kojem je prisustvovao Reid Coolsaet, na kojem je preko 200 trkača pokušavalo da prati tempo najbržih od njih

Na sličnu temu pisao je i Alex Hutchinson, saradnik časopisa Runner’s World, navodeći mogući razlog za ovakav pristup trčanju koji je sve samo ne sportski.

Čak i drugo i trećerazredni Kenijci (za njihove uslove prim. ured.) trčaće sa najbržom grupom koliko god je to moguće, jureći slavu – i novčanu nagradu – ili propast. Mnogi će dramatično usporiti ili odustati kasnije u toku trke, ali mali broj će izdržati i ostvariti neočekivano visok plasman. Ako pokušavate da se izvučete iz siromaštva, bolje je pobediti na jednoj trci i odustati na drugih deset, nego da završite peti ili šesti mnogo puta na trkama na kojima novac dobijaju samo prva trojica.

Motiv je jedna stvar, ali da li je ovo možda razlog za neverovatne uspehe Kenijskih atletičara u poslednjim decenijama? Alex Hutchinson misli da je tako i nudi naučno objašnjenje.

Na osnovu konvencionalne fiziologije, ujednačen ritam tokom cele trke je najefikasniji način da iskoristite svoje izvore energije. Ali u tome postoji veliko ograničenje – trčati istim tempom podrazumeva da unapred odredite svoje vreme na cilju, i na taj način ograničite svoje potencijalno dostignuće i pre nego što je dat znak za start. Kao posledica toga, ujednačen tempo može davati najbolje rezultate u proseku, ali je manje verovatno da dozvoli izvanredne situacije i šokantno brza (ili spora) vremena.

I eto nekog objašnjenja. Možda Kenijci i nemaju najbolje pripreme, možda su Amerikanci daleko ispred njih što se tiče uslova i primene savremene tehnologije za vreme treninga, ali kada se u jednačinu doda neverovatna konkurencija jer je to nacionalni sport, velika nadmorska visina njihove zemlje, genetske predispozicije i na kraju još i to da svako od Kenijaca trči kao da mu je to poslednja trka u životu, nije teško objasniti ne samo njihove ogromne uspehe, već ni to kako je moguće da zvanično najbrži maratonac na svetu ne uspe ni da se kvalifikuje za Olimpijske igre kao predstavnik svoje zemlje.

Prethodno 1. Salomon Off-Road trka
Sledeće Zoe Romano, devojka sa srcem lavice