Kako je „Boston“ promenio „Njujork“


Kostimi i maske koji sakrivaju lice i ne odgovaraju ljudskoj formi biće zabranjeni za vreme maratona u Njujorku

Kada su odjeknule eksplozije na Bostonskom maratonu bilo je jasno da takav događaj neće proći bez posledica po rekreativno trčanje. A kada kažem posledica, ne mislim na direktne usled napada, već posredne koje će predstavljati odgovor organizatora na novonastalu opasnost.

Bile su očekivane nove sigurnosne mere, verovatno u vidu detaljnijih pretresa, detektora za metal ili pojačanog prisustva policije, ali čini se da su organizatori otišli korak dalje i doneli odluku koja bi u mnogome mogla da umanji šarm maratona i promeni njegovu sliku kao ne samo ličnog trijumfa već i trke zabavnog karaktera. Makar u Njujorku.

Rančevi za vodu mogli bi uskoro postati retkost na trkama usled mera bezbednosti

Prva velika odluka koju su organizatori doneli je da zabrane korišćenje ranaca sa vodom za vreme trke. Ranci sa vodom, popularni „camelbaks“, nisu toliko česta slika na našim gradskim trkama, ali na velikim svetskim sa više desetina hiljada učesnika oni su najpraktičnije rešenje za one koji ne žele da gube vreme kod stolova sa okrepom ili im je smetnja da sve vreme u ruci nose flašicu.

Druga zabrana odnosi se na kolica, kako na samoj trci, tako i u publici. Decenijama već pogađa nas i oduševljava priča o Timu Hojt, ocu koji u kolicima gura sina sa cerebralnom paralizom završavajući maratone i Ironman-e, a koji su popularnost stekli upravo u Bostonu. U Bostonu čak postoji i statua sa njihovim likom koja veliča humanost, požrtvovanje i ljubav roditelja prema svom detetu. Novim merama bezbednosti njima bi praktično bilo zabranjeno učestvovanje na Njujorškom maratonu.

Isto važi za sve one očeve i majke koji na stazi guraju kolica sa svojim najmlađima kako bi od malih nogu mogli da osete čari učestvovanja u maratonu, ali i za sve one mame i tate koji pored staze sa svojim klincima stoje i navijaju čekajući da se drugi roditelj pojavi u ciljnoj ravnini.

Deca će ubuduće svoje očeve posle maratona morati da čekaju kod kuće

Poslednja bitna zabrana odnosi se na opremu koju trkači mogu da nose. Preciznije, zabranjuje se svaki kostim koji ne odgovara ljudskoj formi, kao i svaki koji sakriva lice učesnika.

Navikli smo da veliki maratoni ne predstavljaju samo festival sporta i trčanja, već i pravi karneval na kojem učesnici pokušavaju da na zanimljive i kreativne načine skrenu pažnju na sebe. Razlozi za to nisu uvek kako bi se sutradan našli na televiziji, već i to što na taj način mogu promovisati humani cilj za koji trče.

Nije retka slika da više osoba trči u istim kostimima ili da osoba trči u glomaznom kostimu teškom nekoliko kilograma kako bi što više ljudi videlo broj telefona na koji mogu poslati SMS kako bi pomogli obolelima od neke bolesti, žrtvama trgovine ljudima i nasilja u porodici, spasavanju ugrožene vrste ili nezbrinutim životinjama… Za sve navedeno, kao i za sve one koji jednostavno žele da se dobro provedu na trci, u Njujorku više neće biti mesta.

Posledica terorističkih napada, čiji god bili i kakvu god ideju imali iza sebe, uvek je to da izazovu preteranu reakciju. Iz straha od nekog novog nasilja menjamo svoje navike i odričemo se dela slobode zarad lažnog osećaja sigurnosti. Kažem lažnog jer ne postoji apsolutna sigurnost u svetu u kojem živimo, i onaj ko želi da nekome učini nažao uvek će pronaći način da to učini, neku rupu u sistemu koju nismo primetili i koju ćemo kasnije pokušavati da zakrpimo ne primećujući drugih 10 koje u isto vreme stoje ispred nas.

Kostimi i maske koji sakrivaju lice i ne odgovaraju ljudskoj formi biće zabranjeni za vreme maratona u Njujorku

Ne kažem da posle onoga što se dogodilo u Bostonu ne treba podići sigurnost, pogotovo na maratonima sa više desetina hiljada ljudi. Ali onaj ko misli da je u stanju da u masi od 50.000 trkača i skoro dva miliona posmatrača garantuje bezbednost svakome tako što će uvoditi zabrane upravo njima, odnosno menjati njihovu slobodu za sigurnost, da citiram Bendžamina Frenklina: „Ne zaslužuje ni jedno a izgubiće oba…“

Nadam se da nikada više nećemo videti scene kao na Bostonskom maratonu. Ali ako ih ikada bude bilo, biće upravo na nekom maratonu na kojem ovakve mere postoje. Ne zato što teroristi imaju posebnu želju da organizatore naprave budalama, već zato što će sve kamere biti uperene upravo tamo. A to je ono što ih na kraju krajeva najviše privlači.

Prethodno Zid: Šta smo novo naučili
Sledeće Oktobar