Kako izgleda trčati brda?


Obožavam brda i uvek se trudim da nekako budu deo mog treninga. Ponekad me put odvede daleko od centra pa krstarim padinama Vidikovca i Miljakovca, ponekad trošim đonove na Avali i Košutnjaku, ali nikada ne propuštam priliku da par stotina metara uhvatim ubrzanje kada nemam toliko vremena a prolazim kroz Balkansku ili Beogradsku. Brda su čudna stvar, nekako se na njih navučeš, promeni ti se tehnika i na ravnom se osećaš nesigurno i sporo.

Bezuspešno sam pokušavao da opišem kako to izgleda onima koji trče samo po horizontali, kako ti brzina malo znači jer nikada ne možeš da je u potpunosti razviješ, koliko je dug odraz beskoristan ukoliko nije u visinu i kako ne postoji ništa drugo što možeš da treniraš da te u potpunosti pripremi za to osim brda, brda, brda

Kako izgleda trčati brda?

Italijani su nedavno objavili istraživanje o tome na koji način nam se menja tehnika i forma za vreme trčanja uzbrdo, ali ono zvuči tako… prazno. Inače obožavam studije i eksperimente jer su razumljivi i precizni, i mogu da nam se ne sviđaju ali i pored toga ostaju neosporni i samim tim fascinantni. Ali ovo, zvučalo je tako bezdušno. Jednom u srednjoj školi prijatelj je analizirao pesmu Tagorea na času srpskog i toliko je isecirao i izdefinisao da je ubio svaku lepotu koju je imala u sebi, i više nikada nisam mogao da u njoj uživam kao ranije.

Na sličan način čitao sam kako nam je na uzbrdici korak kraći za 4,3% a brži za 4,46%, kako nam srce lupa 15% brže a potreba za kiseonikom nam je za 19% veća, i pitao sam se gde je tu strast, gde je lepota. Gde je onaj osećaj kada noge hoće da ti eksplodiraju jer je uzbrdica toliko duga da nestaje iza drveća u krivinama, a onda odjednom pogled sa vrha pukne pred tobom tako iznenadno da zadrhtiš i osetiš srce kako pokušava da iskoči iz grudi. Da li i to pada u onih 15% do kojih su Italijani došli?

Setio sam se planinske trke iz prošle godine u Rumuniji na kojoj je nagib u jednom trenutku bio tako oštar da je bilo nemoguće trčati. I nas 200-300, profesionalni trkači i rekreativci, u redu jedan iza drugoga kao školarci praktično smo puzali do vrha ili makar do tačke na kojoj je bilo moguće pružiti korak. Kada idete uz takav uspon to je kao da sve vreme hodate pogrbljeni na ravnom. Da li su vas ikada leđa toliko bolela da ste se molili za iole normalniju deonicu kako biste samo malo potrčali i smanjili pritisak na njih? Ja jesam. Kako se to kvantifikuje braćo Italijani?

Ove godine počeo sam da se bavim speleologijom i potraga za pećinama odvela me je na Beljanicu. Put je bio toliko loš da sam u jednom trenutku izašao iz kola da ih rasteretim i odlučio da ostatak puta pretrčim. Kada je podloga postala prohodnija kola su ubrzala i uskoro sam ostao potpuno sâm.

Bilo je iza ponoći i jedino što se videlo bila je mala površina prečnika nekoliko metara koliko je moja lampa mogla da osvetli. Iz šume mnogo očiju te gleda. Ne znaš da li su psi, mačke, ovce, vukovi, samo da svetle u mraku i da su okrenute ka tebi a da su kola sada stotinama metara daleko. Ubrzavaš i osećaš kako ti se butine usijavaju a brdu nigde kraja. Samo gore, gore, gore, do vrha ili kola koja te čekaju negde ali ni sam ne znaš gde.

I onda stigneš, iscrpljen, bez daha, na ivici snage. Čini se da si trčao čitavu večnost a štoperica ti kaže da je u pitanju bilo nepunih petnaest minuta. Kako to da objasniš? Ne verujem da brda imaju sposobnost da uspore vreme poput neke naprave iz Zvezdanih staza…

Kako izgleda trčati brda?

Za vikend se na Tari odvija trka koja bi mogla da bude najbolja trka ove godine i možda jedna od najboljih ikada organizovanih. Pripreme su dobro protekle, lepota prirode je neosporna, među ljudima se oseća entuzijazam i jedino ostaje da se sve kockice poklope na sam dan trke. Ali postoji jedna stvar koje se plaše svi sa kojima sam pričao i strahuju da bi mogla da im upropasti doživljaj… a to su brda.

I taj strah nije neosnovan, ali vremenom naučiš da živiš sa njim. I onda u jednom trenutku počneš da ga voliš i da ga s namerom tražiš. I takva su brda. Obožavaš ih i plašiš ih se. Poštuješ ih na isti način kao što poštuješ grabljivice čija lepota i gracioznost te opčinjavaju ali u isto vreme znaš da je tanak sloj pleksiglasa koji vas deli jedino što ih sprečava da od tebe naprave svoj sledeći obrok.

I postaneš zavistan. Ravno deluje previše dosadno i samo jednoga dana primetiš kako ti je zbir uspona trke bitniji od njene dužine. I osetiš nemir kada staza počne da se lagano penje. I ne možeš da ostaneš ravnodušan kada čuješ termine kao što su „vrhovi“, „nadmorska visina“, „divlje“…

Mogao sam u ovom tekstu da napišem šta su sve Italijani saznali. Koliko vas „košta“ to što trčite po brdu umesto po ravnom. Umesto toga pozivam vas da sami to otkrijete. Da se jednoga dana i vi nađete pred praznim papirom i zadatkom da svoje iskustvo prenesete… i da reči prestanu da vas služe. I da shvatite da je najbolji način da objasnite kako se osećate to da pozovete nekoga da on to isto iskusi. I onda će vas razumeti. I reči vam više neće biti potrebne…

Vidimo se na Tari…

Prethodno Da li na hladnoći mršavimo?
Sledeće Koliko je vaše ostavljanje pušenja u interesu poslodavca?