Kafica u Najkiju


We Run Belgrade

Prošle nedelje dobio sam poziv od Veroljuba iz Trčanje.rs u kojem mi javlja da bi brend menadžer Najkija iliti direktor trke We Run Belgrade voleo da se vidi sa mnom i prenese mi njegovu verziju onoga što se dešavalo na toj trci. Po Vekijevim rečima, pročitao je moj tekst o katastrofalnoj organizaciji i svideo mu se jer je, ma koliko surov i oštar, bio iskren i konstruktivan, bar u tome da sam se trudio da realno opišem situaciju umesto da tražim krivce.

We Run Belgrade je bila najgora trka kojoj sam prisustvovao. Toliko loša da je uspela da baci senku na sve ono dobro što se radilo nedeljama i mesecima pred nju. Ona je trebalo da bude kruna i pokazatelj dokle je trkački pokret u Srbiji stigao, dovoljno komercijalna da privuče najširu publiku, od profesionalaca do, ne početnika, već onih koji će MOŽDA tek nakon nje ozbiljnije razmisliti o trčanju, a pretvorila se u fijasko koji je uspeo da razočara i rastuži one prave ljubitelje trčanja, na kojima je zapravo teret njegove promocije i koje ovakvi porazi najviše bole.

I sad, posle takvog mog utiska, posle takvog teksta koji je videlo na hiljade ljudi, direktor trke želi da priča sa mnom? U Srbiji je običaj da čim malo pokažeš iskrenost i slobodnu misao neko pokuša ili da te kupi ili da te ućutka. Steći utisak da nekoga stvarno zanima da čuje tvoje mišljenje i pokuša da prenese svoju ideju zaista je retkost, i zato sam pristao na sastanak. U stvari lažem, pristao bih na sastanak i da nisam stekao takav utisak jer ne bih želeo da delujem pristrasno, samo bi se to verovatno obilo o glavu ljudima iz Najkija i dodatno bi me odaljili od sebe. Ali to zaista nije bio slučaj.

Random slika detalja sa trke, od 700+ slika nisam uspeo da nađem prigodnu za ovaj tekstZvaničan stav Delta Sporta je da je trka uspela, i to se neće promeniti. Oni su doveli veliki broj ljudi, mnogo poznatih, obezbedili prevoz iz Novog Sada, podelili opremu, organizovali koncert, napravili vatromet, trka je bila medijski ispraćena i generalno je preneta slika jednog lepog događaja, ma kako na terenu to delovalo drugačije, ali ljudi u Srbiji, osim onih prisutnih, nisu imali prilike to da vide. Razlog mog odlaska tamo bio je da mi se prenese poruka da to ne znači da ljudima koji su sve organizovali nije krivo što se desio fijasko, i da ne žele da isprave sve to i nastave ulaganje u sport, ali eto, Najki je institucija, a institucije retko javno priznaju svoju grešku.

Imam malo rezervu dok pišem sve ovo jer stičem utisak da bih mogao da izgledam kao neko ko daje opravdanje organizatoru ili ga oslobađa krivice. U stvari, čak i za vreme samog sastanka zapitao sam se šta ću ja tu i da li neko pokušava preko mog kredibiliteta da opere ruke od celog događaja, zato moram da naglasim da stvari navodim onakvim kakve su mi prenete. Ja ne mogu da odgovaram za njihovu istinitost jer jednostavno ne posedujem mehanizam da proverim koliko su istinite, i jedina merodavna stvar za zaključke koje izvodim je moj lični utisak.

Nenad, brend menadžer Najkija u Srbiji, je dečko koji je školu završio u Americi gde se ozbiljno bavio sportom na nivou koledža i čini mi se da ga je pecnulo to što sam u prethodnom tekstu napisao da u Najkiju sede menadžeri umesto entuzijasta. Ali takođe mi se čini da je to osoba koja radi tačno ono što želi u kompaniji u kojoj želi. Način na koji govori o Najkiju, o njihovim proizvodima, o tome kako se zbog njega vratio u Srbiju, odaje utisak čoveka koji strasno radi svoj posao i veruje u njega.

Globalna strategija Najkija je da se fokusira na trčanje koje poslednjih godina u svetu doživljava svoj novi bum. Nenadova želja je da to primeni i u Srbiji ulažući u trčanje i promovišući ga kroz kampanje i akcije koje sprovode. We Run Belgrade i prošlogodišnji Nike City Run deo su tog projekta.

Pa ipak, kada govori o trkama u Srbiji, imam utisak da ne bi moglo da se kaže da mu je ruka baš na pulsu trkačke zajednice. Nekoliko puta je pomenuo kako je Srbiji neophodna još jedna trka, misleći na Beogradski maraton kao prvu. U početku nisam ni obraćao pažnju na to, ali kasnije mi je toliko zasmetalo da sam morao da ga prekinem kako bi mi objasnio šta time misli. Da li pričamo o nekom standardu? Ako je to slučaj teško da bi i Beogradski maraton mogao da se svrsta u neku visoku kategoriju. Beogradski maraton ne da nije najbolja trka u Srbiji, nego mislim da za ono što nudi u odnosu na ono što zahteva, kao što je recimo zatvaranje ulica dvomilionskog grada, ne ispunjava standard ni najobičnije lokalne trke.

Da li pričamo o brojnosti? Nema govora da je Beogradski maraton najmasovnija trka na našim prostorima, ali u odnosu na veličinu grada to je zaista zanemarljivo. 350 ljudi koji su istrčali Noćni polumaraton i maraton u Novom Sadu, i to bez ikakve promocije ili praćenja u medijima, mogu bez problema da se uporede sa beogradskih 2000. A Sombor? A Kula? Mislim da put ka povećanju trkačke zajednice ne vodi preko ignorisanja napora onih koji u to sebe zaista ulažu.

Pritom ne zanemarujem 40 hiljada ljudi koji se svake godine pojave na trci zadovoljstva kako bi istrčali ili išetali trasu staze, samo mi je malo smešno da se jedna trka ponosi brojem ljudi koji zvanično i nisu njen deo, koji ne moraju da se prijave, za koje se ne objavljuju rezultati, o kojima ne postoje nikakvi podaci… Kad Maraton bude stavio čipove na 40.000 pari patika, obezbedi im 40.000 banana i flašica vode i bude zakupio četrdeset strana Politike kako bi objavio rezultate svih takmičara, sa ponosom ću reći da Beograd ima jednu stvarno veliku i impresivnu trku.

Random slika detalja sa trke, od 700+ slika nisam uspeo da nađem prigodnu za ovaj tekstAli vratimo se na razgovor. Održavanje trke Najki prepušta odvojenoj organizaciji koja nema direktne veze sa njima i koja je plaćena za uslugu koju pruža. S obzirom na sve viđeno na samoj trci, deluje da je najveći deo krivice upravo na njoj jer je ona ta koja je trebalo da obezbedi efikasno prijavljivanje takmičara i praćenje od strane sudija za vreme trke kako ne bi bilo nepravilnosti. Meni je poznato ime te organizacije ali ga neću navoditi jer mislim da je glupo da se traži žrtveni jarac i da se krivica samo prebacuje u tuđe dvorište, pa sutra treba da me zove još neko da i sa njim popričam i čujem njegovu verziju događaja. Mislim da imam pametnija posla nego da ceo dan sedim kafenišući i slušajući opravdanja. Poenta je da Najki smatra da je onaj glavni deo koji je zakazao bio van njihove kontrole i, ako sam dobro razumeo, ta organizacija nije isplaćena za posao koji je loše obavila.

Pričajući o trci nisam mogao da ne primetim Nenadovo razočarenje što je sve učinjeno palo u vodu zbog svega što se desilo. Što su ljudi uvređeni, što oprema koju su obezbedili nije otišla u prave ruke, onima koji su bili najpošteniji i najstrpljiviji, što više ljudi nije ostalo na koncertu posle svega… Podelio je sa mnom i neke detalje, tipa da su se odlučili za sportiste kao promotere umesto javnih ličnosti kako bi promovisali sportsku stranu događaja umesto estradnu. Kako je bilo predloga da izvođači na koncertu budu, nazovimo ih „komercijalnijim“ kako se neko ne bi uvredio, ali da su se odlučili za kvalitetne pop bendove. Da sa pejserima nisu potpisani nikakvi ugovori upravo kako se niko od njih ne bi osećao obavezanim da se pojavljuje na treninzima. Kako nisu hteli da od događaja naprave štand za prodaju Najki opreme. Kako su izdvojili ogroman novac za kupovinu čipova jer su želeli da ljudi koji nisu ranije imali priliku vide kako izgleda trčati i znati svoje tačno vreme sa staze. Kako je trebalo da trka ide preko novog mosta i sve je bilo spremno ali im je u poslednjem trenutku to onemogućeno od grada. Sve potezi za pohvalu ali džaba kada je krajnji proizvod ispao onako kako je ispao.

Za kraj, rekao mi je i da Najki neće odustati od ulaganja u trčanje u Srbiji, da će i sledeće godine održati trku na kojoj će pokušati da privuku još veći broj ljudi, ali ovoga puta uz dobru organizaciju, kao i da će u najskorijem periodu pokušati da isprave makar deo nepravde sa trke, s tim da me je zamolio da ne otkrijem kako jer želi da to bude iznenađenje.

O tome smo otprilike govorili. Drago mi je što je nekom krivo zbog svega što se desilo (evo još jedne nemačke reči za sve one kojima je zasmetalo prošli put: Schadenfreude – zadovoljstvo koje osećamo zbog patnje drugih ljudi), i što će pouke iskoristiti da nešto popravi sledeći put umesto da kaže ludi Srbi i pobegne, ali i dalje imam rezervu što se pojedinih stvari tiče, pre svega prilikom najave trke za šta se ne može prebaciti krivica na druge.

Dan pre sastanka pozvan sam na trening Trčanje.rs, što im je bio prvi trening nakon trke i prilika da svi članovi kažu svoje mišljenje o onome što se dogodilo. Jedna stvar koja mi je ostala urezana u pamćenje je da je jedna devojka otkrila da za koju god svetsku Najki trku da se vrši pretraga na fejsbuku, We Run Zagreb, We Run Moscow… za svaku postoji stranica ili event sa nazivom trke, jedino je za beogradsku trku naslov glasio Prijavite se za WE RUN BELGRADE, svaki učesnik osvaja NIKE majicu! Ako i sledeće godine treba da se pozove 6000+ ljudi ovom porukom, onda sumnjam da će iko od čitalaca ovog sajta smatrati da treba organizatorima pružiti još jednu šansu. Većina ionako to već misli.

Osećajte se slobodnim da podelite svoje mišljenje u komentarima, čak i ako je kritika što sam uopšte pružio Najkiju priliku da prenese svoju poruku.

Prethodno Zašto je dobra kondicija važnija od dobre linije?
Sledeće Neaktivnost i bol u leđima