Jesen na Fruškoj gori


Jesen na Fruškoj gori

Jesen na Fruškoj goriDa li sam se dobro proveo na nekoj trci počeo sam da posmatram retrospektivno, po tome koliko sam depresivan kad se vratim u Beograd, i evo, već dva dana mi se uopšte ne ustaje iz kreveta. Valjda se u tom jednom danu toliko opijem pozitivnom energijom dragih ljudi i svojom koju u meni probude, da mi povratak u stvarni svet, svakodnevicu, deluje previše sivo i tužno. Pokušavam u sebi da pronađem onu dečiju radost koju sam osećao u subotu dok sam se valjao po suvom lišću i branio od najezde bubamara i prenesem je na „papir“, ali stvarno mi ne ide.

„Mala“ greška u čitanju karte bila je dovoljna da stignemo na potpuno suprotan kraj Fruške gore. Koliko mala? Dovoljno da iz Beograda krenemo pogrešnim auto-putem – mislim da je time sve rečeno – ali kao da su Bogovi umešali prste da nam se, obično zbog kašnjenja nervozno cimanje sporednim drumovima pretvori u avanturu, iako smo na start stigli kad su neki već završavali svoju trku, mislim da niko nije žalio zbog više od sat vremena provedenih putujući bajkovitim fruškogorskim vijugama.

Nema se vremena za zezanjeFruška gora mi je za ovih godinu dana koliko špartam njenim stazama toliko prirasla za srce da je to zastrašujuće. Video sam je u januaru okovanu snegom, aprilu – smaragdnu, probuđenu iz zimskog sna, zatim okupanu vrelim septembarskim suncem, ali nikada, NIKADA, mi nije izgledala ovako čarobna. Ima nečeg neverovatno ljudskog u uživanju u jesenjoj lepoti. Romantizujemo boju lišća i naslađujemo se poslednjim sunčanim danima kao da pokušavamo da ignorišemo činjenicu da su znak nezaustavljive promene i gašenja bujnog života – ali ne još, ne danas.

Iako sam krenuo relativno jako, prateći Slađu, reprezentativku Srbije u orijentiringu, već posle par stotina metara odlučio sam da zastanem i sačekam Sašu i Anju sa kojima sam u isto vreme startovao. Jednostavno, nisam bio u trci. Nisam imao volju da jurim stazom i jedino na šta obraćam pažnju bude to gde se kriju neravnine ispod lišća ili hoću li imati dovoljno snage za sledeću uzbrdicu, a znam da bih mogao da provedem sat i po/dva u smehu, šali i slikanju u prirodi.

PoziranjeVeoma je lako preći iz emotivnosti u patetiku i zato neću ni pokušavati da objasnim koliko su mi Saša i Anja drage, nisam siguran ni da je moj vokabular dovoljno velik da bi mi to pošlo za rukom, nadam se samo da sam do sada kroz sve što smo zajedno prošli uspeo makar svojim postupcima da im to pokažem, kad mi se već jezik uvek zaveže kad treba to u lice da im kažem.

Sledećih skoro dva sata kao da sam sanjao – ne sećam se ni brda, ni da li smo hodali ili trčali, samo kikotanja, poziranja, vrištanja, pevanja, valjanja, grljenja. Toliko smo se dobro provodili da smo zaboravili da su svi ostali krenuli mnogo pre nas i da nas već satima čekaju na dodeli nagrada. To je verovatno i razlog što nam se druženje posle trke činilo prekratkim i da je većina drugara odmah nakon nje otišla, ali ok, tu je Savski već sledećeg vikenda.

Ah, l'amour.U prošlosti sam mislio da je sve slučajnost, da sam slučajno seo pored Kaće na putu ka, i iza Tanje i Pavla u povratku iz Koceljeve, da je slučajno baš Ksenija tražila društvo za trčanje po gradu, da mi je slučajno Anja, umorna od snimanja, prespavala na ramenu ceo put u Apatin, da je slučajno Petar trčao prvi polumaraton baš sa nama, da sam slučajno bio bolestan na Savskom i proveo ceo dan sa sestrama Tucaković i da je slučajno što sam član Fruške Gore postao baš u Kuli. Više ne mislim tako, sada nekako sve to ima smisla. I to, i što je baš moj klub taj koji bojkotuje trke na kojima nema ženskih kategorija, i što je baš moje društvo to koje ostane da dočeka poslednje maratonce kad svi odu na ručak, i što su baš oni ti koji žrtvuju sat vremena rezultata na polumaratonu da bi pratili i bodrili dvanaestogodišnje klince koji trče svoju prvu trku. Ništa nije slučajno, ni što smo posle trka uvek najglasniji, ni što sa njih poslednji odemo, i jedino mi ostaje da se nadam da sam sve ovo nečim zaslužio, i da nije nešto što ću morati da plaćam u sledećem životu.

Nisam siguran kakve veze prethodni pasus ima sa ostatkom teksta, Fruškom gorom i trčanjem uopšte, ali izgledao mi je jako prirodno dok sam ga pisao, i ako nekome zbog njega budem delovao naivno, lakoverno ili čak religiozno, vrlo rado ću mu objasniti simboliku skarletnog slova koje nosim na grudima… I nemojte se sekirati ako ne poznajete pomenute ljude – ako ste ljubitelj trka i prirode, imate duha i druželjubivi ste – to je samo pitanje vremena…

Prethodno Derartu Tulu - veliki povratak etiopske legende
Sledeće Program trčanja za prvi polumaraton