„Ja to mogu!“


Trčanje nikada nije samo trčanje. To tako počne, kao želja da smršate, da budete zdraviji i u boljoj kondiciji, i onda dok trepnete prelazite stotine kilometara i dajete isto toliko evra kako biste učestvovali na trkama koje se odvijaju pitaj boga gde, na kojima spavate danima u šatorima, smrzavate se, blatnjavi ste, mokri od glave do pete, i pitate se: Kako sam uopšte dospeo ovde?

Gateway drugs, tako u Americi nazivaju legalne droge, duvan i alkohol, jer smatraju da kada jednom počnete da koristite njih mali je korak koji treba da napravite pre nego što pređete na nešto opasnije.

Hercules maraton u Rumuniji. Održavao se u brdsko-planinskim predelima za vreme kišnog periodaSa trčanjem stvari ne postaju opasnije, samo eskaliraju. Počnete sa tartanom na Olimpu koji vam brzo dosadi, prebacite se na Adu dok i ona ne postane premala i preravna, počnete da istražujete grad, privuku vas brda Košutnjaka i Topčidera, odete par puta na Avalu ili Frušku goru i onda u jednom trenutku, ni sami ne znate kako, kao što rekoh – šatori, zima, blato, kiša…

Mislim da znam o čemu se radi. Radi se o tome da vas trčanje nauči da kažete Ja to mogu! To je taj glas koji čujete u sebi svaki put kada se hvatate za sledeći izazov. Niko ne počne sa idejom da pretrči zemljinu kuglu. Počinje se sa krugom u svom kraju, uz i niz svoju ulicu, dok ne shvatite da je 5 kilometara Trke zadovoljstva koji su vas toliko plašili nekoliko meseci ranije zapravo mačiji kašalj. Onda podignete pogled naviše, vidite polumaraton, i kažete Ja to mogu! A iza njega je maraton. A iza njega je… šta god vi želite da bude. I šta god da je, ništa vam više ne deluje nemoguće.

I nije samo to u pitanju. Trčanje vas uči da kažete Da izazovima. Postoje ljudi koji su savršeno srećni dok trče svojih 3 x 5 km nedeljno. To je sasvim u redu, ali dok ne osetite taj poriv da se upustite u nešto novo i nepoznato, da zatvorite oči i zakoračite napred uzdajući se samo u sopstvene mogućnosti, bojim se da ne iskorišćavate sve ono što trčanje može da vam pruži. To ne mora biti veliki korak – koji minut treninga više, koji kilometar duže, koje skretanje kroz ulicu kojom niste ranije prošli, sve ovo čini da osetite kako gurate i pomerate sopstvene granice i da se zbog toga osećate bolje.

Jednom prilikom je Džordž Karlin, legendarni američki komičar, rekao da postoje u životu stvari koje otvaraju i proširuju vidike. Naravno, on je pričao o travi i LSD-u iza čega nikako ne mogu da stanem, ali ta njegova izjava dobro ilustruje ono što ja sâm osećam prema trčanju. Uz trčanje rastete, ne samo kao trkač, već i kao čovek. Mi smo ono što radimo. Ako mislite da je moguće biti osoba koja je spremna da se upušta u nove izazove, koja kaže Da i kada nije sigurna i svojim stavom pokori strahove, a da pritom ostane nepromenjena na bolje, onda se grdno varate.

Avanturistička trka Valjevski izazov. Jedan od zadataka trke bio je i skok u reku sa stene visoke deset metaraJa volim da mislim da sam postao ta osoba. Možda grešim, možda još uvek nisam, ali znam da sigurno ranije nisam bio i da sam želeo da to budem. Govoriti Da izazovima i Ja to mogu nije nešto što se nauči. To je jednostavno nešto što se radi, svesno ili nesvesno, sve dok u jednom trenutku ne postane deo vašeg karaktera koliko i ozbiljnost ili tiha melanholija.

U poslednjoj nedelji aprila odlučio sam da istrčim Fruškogorski maraton, i to je nešto što me beskrajno plaši. Svaki put kad pomislim na ogromnih, preteških 111 kilometara planinske trke, po šumskim stazama, mraku i ko zna kakvom vremenu, stresem se. Plašim se i programa koji trenutno pratim, da li ću imati snage i volje da savladam vikend koji je preda mnom, a kamoli trku koja se nalazi na kraju tog puta.

I onda udahnem duboko, zatvorim oči i prestanem da razmišljam. Prestanem da mislim na to koliko bi trebalo da istrčim i jednostavno izađem napolje i… trčim. Ostavim strahove iza sebe, sumnje okačene o čiviluk, rezerve prebačene preko kreveta u sobi i samo trčim. Trčim koliko god mogu, trčim kad god imam vremena, trčim dok ne završim, ne kada mi mozak kaže da treba da stanem. I onda se odmaram. I tako u krug.

I ne vidim razliku između sebe i nekoga ko se tek prihvatio programa trčanja za početnike. Obojici je naporno, obojica bi najradije ostala u kući, ali obojica obuvamo patike i izlazimo na ulicu. Bez obzira na vreme, bez obzira na umor. Jedina razlika? Ja trčim nešto više. Ali to što neko trči manje, što mu je potrebno manje vremena, ne znači i da mu je lakše da napravi taj korak. Teško je obojici, i obojica smo odlučili da to ipak učinimo.

Kada su Džordžu Maloriju postavili pitanje zašto želi da se popne na Mont Everest, izgovorio je čuvenu rečenicu Zato što je tamo. Tu negde krije se i odgovor na pitanje zašto imamo potrebu da iznova i iznova guramo sebe napred i pored sveg napora koji to nosi. Ne zato što moramo, čak ni zato što želimo, već zato što možemo.

Nadam se da je to i vaša mantra…

Prethodno Vežbe koje vas čuvaju od povreda
Sledeće Par praktičnih saveta za okrepu u toku trke