…i vidimo se na nekom boljem mestu


The Runner

Trčanje mi je uvek pomagalo da se izborim sa sopstvenim demonima, razbistrim glavu, nađem mir i balans, ali postoje stvari koje trčanje ne može da reši… Naučeni smo da mislimo kako je sve u našim rukama i da je dovoljno da se ispravno hranimo, zdravo živimo, bavimo se sportom i dočekaćemo stotu, ali istina na žalost nije takva. Istina je da ti sudbina ponekad dodeli karte koje ne zaslužuješ, da ne igra fer i da ne možeš, kao kad si bio mali, porušiti figure i krenuti ispočetka…

The Runner

Znate, od kad sam počeo da trčim, naučio sam da mnogo više cenim život, da uživam u svakom trenutku i ne trošim ga na banalne stvari. I počelo je strašno da me iritira kada vidim ljude koji ne umeju da cene dar koji im je dat na čuvanje – puše dok neki pokušavaju da pronađu nova pluća, idu kolima do prodavnice dok drugi ne mogu da dođu do fakulteta jer ka vratima vode samo stepenice, leže lenjo u krevetu buljeći u ekran dok ima onih koji bi sve dali za priliku da još samo jednom posmatraju zalazak sunca… Iritira me, ali prihvatiš to kao anomaliju sveta u kojem živimo, i naučiš da pažnju poklanjaš onima koji to zaslužuju, koji prate tvoj primer ili čiji si primer sam pratio, da ne bi izgubio razum ispravljajući krive Drine i trošeći snagu u unapred izgubljenoj bici…

I onda, kad se suočiš sa krhkošću tog života koji ljudi tako malo cene, kad ispari ispred tebe poput šake pepela na vetru, kad te ostavi bez poruke i pozdrava, bez sigurnosti i utehe, kako onda da nastaviš da posmatraš svet istim očima i nađeš u njemu lepotu i inspiraciju kad je tako je*eno nefer…?

Trčanje mi je uvek pomagalo da izbacim iz sebe bes i gorčinu – a bol? Šta sa njim? Ne sa onim zbog kojeg ne možeš da ispraviš nogu ili moraš da ležiš na boku – sa onim zbog kojeg ti dođe da noktima otvoriš grudi i iščupaš srce kako bi samo malo manje patio… Šta sa saznanjem da koliko god daleko da odeš, stvarnost te čeka na istom mestu – hladna i surova kao i ranije, i ma koliko brzo da juriš, nećeš moći da ukradeš koji minut i provedeš ga sa onima kojih više nema…

Svako od nas ima različite razloge zbog kojih je obuo patike za trčanje. Neko da bi smršao i ušao u pantalone od prošle godine, neko da bi se vratio u kondiciju iz srednje škole, ali jedan nam je zajednički – svi trčimo da bi živeli duže i kvalitetnije – ne zbog nas samih, već da bi to vreme mogli provesti sa dragim nam osobama. I ako ikada uhvatite sebe kako vam trčanje postaje opravdanje da izbegnete viđanje sa njima, znajte da ste negde na tom putu debelo pogrešili…

Prethodno Program trčanja za prvi polumaraton
Sledeće Akcija "Pretrčimo dijabetes" na Adi Ciganliji