Hercules Maraton 2012 – stopama grčkog poluboga


Miloš na delu staze u kojem se dve trke spajaju

Da li vam se ikada dogodilo da ne možete da dočekate da potrčite kako biste se odmorili jer vam pešačenje predstavlja preveliki napor? Ili da ugazite u planinski potok koji je toliko hladan da ostatak trke jurite barice kako biste samo malo ugrejali noge? Ili da na trećem kilometru osetite takav bol u listovima da se zapitate kako ćete uopšte stići do sledećeg, a još je cela maratonska dužina pred vama? Hercules maraton nije trka – to je ispit, izazov, test sopstvenih mogućnosti, a završiti ga, preći 45 km njegovih staza, predstavlja neverovatno iskustvo, koje uhvatite sebe da iznova i iznova proživljavate satima i danima nakon trke, kada jedini podsetnik da ga imate iza sebe ostane medalja okačena na zidu i upala svih mogućih mišića koja nikako ne prolazi.

Okrepa nakon prvog velikog uspona

Planinske trke su posebne. One jednostavno imaju nešto što drumske nemaju – taj osećaj da je svaki korak drugačiji od prethodnog, da promena vremenskih uslova menja i stazu, da će trenutak kada prolaziš pored nečega biti drugačiji za tebe u odnosu na bilo koga drugog, jer asfalt se ne pomera, zgrade stoje, a priroda je uvek u pokretu, uvek se menja. I tako kreneš, nasmejan, ozaren, jureći taj ideal koji imaš u glavi, i odjednom – zid. Prva tri kilometra su proletela. Baciš pogled na štopericu koja pokazuje 20 minuta i pomisliš: „Nije loše, ide brže nego što sam mislio“, a onda na četvrtom provedeš čitavih 16 minuta!

Svuda oko tebe zeleni pašnjaci. Polja žutog divljeg cveća rasuta kilometrima unaokolo. Planinski vrhovi koji nestaju među oblacima. A tebi su oči zakovane samo u jednu tačku – blatnjave patike trkača ispred. Želeo bi da pogledaš oko sebe, da se diviš prirodi i ljudskoj upornosti koja ju je prošarala stazama, ali svestan si da je jedan pogrešan korak dovoljan da završiš u provaliji koja se mračna i hladna prostire stotinama metara ispod tebe. Kamenje pršti pod nogama, imaš osećaj da možeš da pogodiš oblik svakog na koji staneš koliko je oštar, a listovi – oni već toliko bole da si jedino u stanju da tu bol prihvatiš i fokusiraš se na to da što pre stigneš do vrha.

600 metara nadmorske visine i samo 3,5 km staze, toliko je ostalo iza tebe od kako si počeo sa usponom. Leđa te bole kao da si nosio džak cementa sa sobom i gledaš iskusnije kako do vrha dolaze sa rančevima i osmehom kao da nema nikakvih problema, kao da je sve uobičajeno. Ali sada kreće nizbrdica, put, tvoje polje, i polako počinješ da prestižeš sve one čija kondicija ipak ne može da se poredi sa tvojom. Na sam dan trke nije bilo kiše ali je prethodnih dana bilo u dovoljnoj meri da se deo staze koji bi trebalo da predstavlja uživanje pretvori u 10 km preskakanja bara i dodatnog naprezanja već umornih mišića. Na početku se još koliko-toliko trudiš, ali kad prvi put osetiš hladnu vodu kako ti se spušta niz stopalo samo se isključiš i tražiš najkraći mogući put, nadajući se da je konstruktor patika uložio u njih dovoljno truda da te makar delimično sačuvaju od žuljeva u kasnijim delovima trke.

Bojan i Vladan na jednom od manje zahtevnih delova staze

Na 19. kilometru počinje nešto što ne znam kako drugačije da nazovem osim – surovim. Za razliku od prvog velikog uspona kada je šuma zaklanjala pogled na stazu i jedino što ti je preostalo bilo je da stisneš zube i gledaš ispred sebe, na drugom, duplo većem od prvog, godine erozije ostavile su vijuge golim tako da si sve vreme ispred i iza sebe mogao da vidiš beskonačan niz ljudi koji u redu, jedan po jedan, pokušavaju da osvoje maglom pokriveni vrh, a čini se sve vreme stoje u mestu koliko se sporo kreću. Opet osećaš kamenje pod stopalima. Opet ti se čini da će ti se leđa iskriviti a listovi pući od bola, i opet si primoran da gledaš u patike trkača ispred sebe (sve su Salomon, jedino se trudiš da od blata razaznaš model), sve vreme ponavljajući mantru: „Izdržljivost je bitnija od brzine. Izdržljivost je bitnija od brzine.“

Kako nadmorska visina raste počinju da se menjaju klima i vreme. Temperatura pada, a sunce zamenjuju magla i oštar planinski vetar. Šume su u potpunosti ostale iza tebe, sada se krećeš pašnjacima ostavljen na milost i nemilost prirodi, a uskoro i oni nestaju i zamenjuje ih grubo nisko rastinje, milionima godina evolucije naučeno da preživi u ovako teškim uslovima. Vidljivost je takva da ne vidiš više od desetak metara ispred i iza sebe i po prvi put od početka trke se zaista, u pravom smislu reči, osećaš sam. Negde u daljini čuje se pištaljka momka koji beleži prolaze ali ne možeš da proceniš na kojoj udaljenosti i iz kog tačno pravca dolazi. Na kraju stižeš i do njega – 25,6 km i 1500 m nadmorske visine. Još „samo“ dvadesetak kilometara!

Prateći valovitu, usku planinsku stazu, ispresecanu potocima i brzacima, dolazi se do najlepšeg dela trke – guste listopadne šume sa stazom posutom lišćem, mekom kao tepih. I dok se lagano spuštate sve niže i niže, a ona postaje sve sunčanija i življa, prosto poželite da se tu trka završi, da se izujete, sednete na travu i celim telom, kao neki vodozemac upijate atmosferu oko sebe. U trenutku kada šumski putići posuti lišćem počinju da se pretvaraju u kaljuge srećem i Petra, drugara iz Sremskih Karlovaca, koji je nekoliko kilometara ranije osetio bol u listu pa je odlučio da do kraja trke uspori. Njegovo sporo bilo je zapravo na granicama mojih mogućnosti, ali iako sam mu nekoliko puta rekao da nastavi bez mene, nije želeo to da uradi već me je vukao poslednjih deset kilometara, pružao mi podršku i motivisao da ubrzam i pratim ga. U principu ne volim da jurim nekoga ili nešto, pogotovo kada sam tako iscrpljen, ali ideja da bismo mogli da završimo za oko šest sati bila je dovoljna da poslednje kilometre preletimo kao manijaci, ignorišući blato i bare, gazeći preko potoka kao da ih je nemoguće preskočiti i ostavljajući iza sebe trkače koji ipak nisu imali dovoljno kondicije da nas do kraja isprate. U poslednjih 50 metara uspeo sam da odbranim i jedan napad Rumuna koji je na kvarno hteo da nas pretekne pred samim ciljem i uleteo sam u kapiju sprintom kao da je u pitanju trka na 100 metara.

Miloš na delu staze u kojem se dve trke spajaju

Stojiš zbunjen u cilju dok ti devojke skidaju čip sa noge i daju medalju, pitajući se šta se to upravo desilo pošto deluje nestvarno da si toliku kilometražu ostavio iza sebe za samo šest sati. Celo telo ti je u nekom stanju nemira, prosto pulsira još uvek nesvesno da je napor završen i da konačno može da se opusti. Ali mišići polako počinju da se hlade i uskoro postaje preteško i mirovati, kamoli vršiti ikakve nagle pokrete. Čini ti se da si stazu pretrčao lakše nego poslednji maraton, ali to je varka, jednostavno si napor podelio na više mišićnih grupa. Umesto da te bole samo butine osećaš i listove od strmih uspona, kolena od kočenja na nizbrdicama, prepone od preskakanja bara, stopala od neravne staze… jednostavno ne postoji deo tela za koji ne osećaš da je nekako pogođen i da mu ne treba dobar odmor nakon svega. Ali još iste večeri, dok pokušavaš da pronađeš pozu u krevetu koja bi ti predstavljala najmanju traumu, zaboravljaš i bol, i muku, i upale, i ostaje samo divljenje samom sebi i svima ostalima koji su se usudili da na jedan ovakav način testiraju svoje mogućnosti, i taj test završe uspešno.

Hercules maraton predstavlja sve ono što sam ikada očekivao od trke – zanimljivu lokaciju, izazovnu stazu, ali više od svega, taj osećaj da dobijaš nešto za to što si platio. Startnina ukoliko se uplati na vreme iznosila je samo 15 eura, a za to smo dobili dry-fit majicu trke, multifunkcionalnu maramu od glavnog sponzora, ali bitnije od svega, tu sigurnost da ne moramo ni o čemu da razmišljamo osim o samom trčanju. Dan ranije organizovana je pasta-party, okrepne stanice su bile na svakih oko 5 km (osim u jednom delu gde je logistički bilo nemoguće napraviti ih na 1500 m nadmorske visine) sa dosta voća, vode, izotonika i drugih osvežavajućih napitaka, duž cele staze bili su postavljeni fotografi koji su uslikali svakog trkača koji je prošao, bilo na maratonu ili polumaratonu, markacije su bile sveže, jasno vidljive, na mestima na kojima je bilo nemoguće postaviti ih bile su trake i zastavice, a svi rizični delovi staze imali su istaknuta upozorenja na opasnost. Začuđen svime što su organizatori uspeli da obezbede za relativno nisku startninu razgovarao sam sa Petrom koji mi je jednostavno rekao: „Ali to je to, imaju dosta sponzora, samo što to što od njih dobiju daju trkačima umesto da uzimaju za sebe kao što bi kod nas bio slučaj.“ Tužno ali istinito…

Ciljna ravnina i trka sa Rumunom za prestiž

Istoga dana kada je održana trka u Rumuniji u Srbiji su održane čak tri, i biću iskren, nisam siguran šta organizatori treba da urade kako bi me sledeće godine ubedili da preskočim četvrti po redu Hercules maraton i dođem na jednu od njih. Stičem utisak, iako je trkača u Srbiji malo, da se uzimaju dosta zdravo za gotovo, da se na njih gleda kao na izvor prihoda umesto na one kojima su posvećene i bez kojih ne bi ni postojale. Postoje, na prste jedne ruke bi se mogle izbrojati, trke koje čine sve da se posetioci na njima osećaju dobrodošlo, koje se trude da iz godine u godinu budu sve bolje i bolje, ali većina, počev od najveće, ima još mnogo toga da nauči ili rizikuje da izgubi i ono malo trkača na koje računaju, a kojima će biti potreban samo jedan ovakav doživljaj kakav sam ja imao prethodnog vikenda da preispitaju tu iracionalnu vernost koju osećaju prema njima.

Reči zaista ne mogu da opišu lepotu staze kojom se trčalo. Na svu sreću, kao što sam pomenuo, celom dužinom bili su raspoređeni fotografi koji su zajedno napravili nekoliko hiljada slika takmičara: Galerija 1, Galerija 2, Galerija 3, Galerija 4, Galerija 5, Galerija 6, Galerija 7, Galerija 8, Galerija 9, Galerija 10, Galerija 11, Galerija 12, Galerija 13, Galerija 14, Galerija 15
Rezultate maratona možete pogledati ovde. Polumaratona ovde.

Prethodno Višak kilograma i dobra fizička kondicija
Sledeće Uganuće skočnog zgloba